Анали Правног факултета у Београду
6
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
формулисање посебног права него промена класичног међународног права, да су то историске промене које су настале у међународном ТГласичном праву и да оне са међународним класичним правом чине
једну целину. То за нас значи да су у међународном праву уопште створене нове правые институције, да je прокламован низ нових правних принципа, да се низ политичких принципа подигао на степей правних принципа и да све то чини једну целину, историску трансформацију стања које je дотле постојало. Све што би било супротно томе ми сматрамо историским апсурдом. Зато нас резоновање о два међународна права потсећа на оне француске правнике који су у изгнанству, за време Француске револуције, доказивали нелегалност промена у француском праву, да би се једног дана вратили у Француску не оспоравајући више законитост Code civile-a. То нам личи на резоновање руских професора у избеглиштву који су даље сматрали да у Русији важи Свод Законов, да би после извесног времена указивали шта je револуција донела ново. Међутим, на ове примедбе Келзенове присталице нам одговарају да њима даје за право историја. Они се позивају на паралелизам класичног међународног права и права Друштва народа. Покушавају из тога да изведу аналогију у односу на право ОУН и тврде да je ишчезавањем Друштва народа нестало његово право и да се остало код класичног међународног права које није водило рачуна о резултатима права створеног у оквиру Друштва народа.
Ову аналогију са Друштвом народа одбацујемо. Сматрамо да je немогуће у овом погледу покушавати да се врши поређење између Организације уједињених нација и Друштва народа. Друштво народа ни по тенденцијама ни у животу није имало услове универзалности. Неке велике силе никада нису приступале Друштву народа. Друге су му приступиле врло доцкан. Неке су му приступале и напуштале га кад им се то чинило згодним. Само Друштво народа није претендовало на свој утицај у погледу држава које нису биле његове чланице. Отуда оно ни по броју чланова ни по условима његовог живота није имало нити je могло имати утицај Организације уједињених нација. Чланови ОУН, или бар кандидаты за чланство су такорећи све државе. Активност Уједињених нација je много већа од активности Друштва народа. Данае, путем специјализованих агенција, нема области међународног живота која не носи печат ОУН. Отуда чак и ако би престала да постоји ОУН практично би било немогуће избрисати правые трагове које je ОУН уписала у међународно право. То нису записи, то су бразде.
На основу свега овога наше je увереше да покушај стварања вештачког делења класичног међународног права од права Уједињених нација претставља друштвени, правый и, нарочито, историски апсурд. Др, Милан Бартош