Анали Правног факултета у Београду
94
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
но могућност да се са њима упознају. Било би исто тако корисно да je аутор приказао колики je и какав био утицај византиског права на формирање правних извора наше средгьовековне државе. Истина, аутор je говорио о односу византиског права, тј. скраћене Синтагме Матије Властара и тзв. Јустинијановог закона према Душановом законику. Међутим, ту je изнео само разна мишљења историчара не упуштајући се у неку дубљу анализу и не износећи своје мишљење о томе. Овде наравно не мислимо на детаљније обрађивање овог питања, јер то не дозвољавају ни оквири овог уџбеника, али свакако je о томе требало нешто више и конкретнее рећи. Говорећи у другом делу о друштвеној структури друштвеним класама и њиховом нравном положају, аутор исцрпније говори о класи зависних људи себрима, приказујући правый положај: меропаха, влаха, сеоских занатлија и сокалника, отрока, сеоских попова, тј. свих оних категорија које чине класу себара. Нарочито су подробно истакыуте обавезе себара како према феудалцима тако и према држави. Обавезе су биле такве да су исцрпљивале матери јална средства себара и доводиле их у тежак и потчињен положај према феудалцима. Детаљно je говорено о српској властели, црквеној и световној, делећи последњу на велику и малу и властеличиће. Извршена je и категоризација властеле према характеру права на земљукоју су поседовали, па je говорено о властели баштиницима и властели пронијарима У овом делу изложен je и правки положај градског становништва чији je правый статус између осталог зависио и од припадности појединим градовима. Становништво приморских и освојених византиских градова имало je повољнији правый положај од становништва градова у унутрашњости Србије. У уџбенику, међутим, нигде се не говори о правном положају слободних сељака. Иако je средњовековна Србија имала релативно мали број слободних сељака у односу на остале категорије становништва, ипак je њиховом правном положају требало дати места у уџбенику и не занемарити њихово посте јање. То тим пре што се слободни сељаци помињу и у законском споменику тог периода (Скопска повеља) а и сам Јанковић у својој књизи Ранофеудалне држа ве ју гасло венских народа до XII века (стр. 88) говори о њиховом постојању у немањићкој држави. Сеоске Попове аутор дели на три категорије према ньиховом правном положају: попове баштинике, Попове који су добили од свог господара три њиве ради издржавања, и попове који су добили више од три њиве. Није јасно зашто je аутор ставио прву категорију попова баштиника у класу зависних људи себара кад су били лично слободни и нису имали никаквих обавеза према феудалном господару. Ову категорију попова требало би убројати у ред слободних сељака, јер су и потицали од ьих. Такође je споран положај и друге две категорије попова који су били лично слободни, а дажбине су плакали само за посед веки од три њиве. Према томе, иако су последње две категорије попова биле везане за земљу (чл. 65 ДЗ), то практично није имало никаквог утицаја на њихов правки статус, јер су били лично слободни и могли су располагати својим поседом. Када говори о меропсима и њиховим правима на земљу (стр. 26 и 27) аутор сматра да су меропси имали својину на њој и да су