Анали Правног факултета у Београду

232

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

њега, наводећи притом да je у СССР-y новац ипак опет стекао функцију код куповања потрошних добара и давања кредита држави. На крају књиге о новцу помиње join укратко послератне новчане пројекте из 1943/44 који су завршили победой умерених металиста над антиметалистима. Питању злата посвећена je у II поглављу расправа Будућност злата, у којој истиче преимућство злата, али признаје и лоше последице несразмерне расподеле његове. Сматра немогућим да злато изгуби сваку вредност у новчаној политици иако би прешло у целости у САД, што сматра фантастичним. Ако би јединствена светска социјалистичка држава хтела деградирати злато, одузевши му све функције, ипак би имала у том случају да решава прво много озбиљније проблеме. У 111 поглављу Инфлација и дефлација набраја разне изворе инфлације, пре свега фискалне, разликује арбитрарну девалвацију од нужне која само потврђује већ настале губитке те није тако неправедна као арбитрарна, док у трећој расправи брани девалвацију енглеске фунте из 1949 као вишемање оправдану (из монетарних разлога) за разлику од арбитрарне из 1931 коју строго осуђује због непоштености и врло сумњивих резултата. IV поглавље Новчани проблеми у Перу садржи 4 расправе, једну већу о новчаном систему, нарочито о питању стабилизације из 1930 по Кемереровом предлогу, другу о инфлацији којој je узрок готово искључиво финансирање државних потреба кредитима емисионе банке, трећу о последњој новчаној реформи из 1950 којом je био одбачен дугогодишњи званични курс долара од 6.50 сола те су сада извозници почели примати 55% девиза у облику девизних цертификата, док je курс долара „остављен слободној игри понуде и тражње у оквиру слободног тржишта.“ Истовремено je престало и свако задуживање државе код Централке банке. Расправа о котирању долара обрађује за Перу важно питање откупа злата домаће производње од стране Централне банке, као и питагье последила повећања новчаног оптицаја услед овог откупа. Поставља се и питање забране извоза злата. Ово je питагье од значаја и за друге државепроизвођаче злата. V поглавље о Контролама расправља у три чланка пре свега о контроли цена која може имати за сврху заштиту произвођача или потрошача. По Моловом мишљењу немогуће je избећи инфлацију стабилизацијом цена и плата. О контроли девизних курсева која je у време од 1931 до 1948 била главна ыонетарна појава држи да je поред своје строгости и ради својих бројних сметња само сыањила обим спољне и светске трговине, мада je донекле постигла циљ да ублажи или барем прикрије новчану депрецијацију и инфлацију те одгоди девалвацију. Као један од главних задатака Међународног фонда сматра баш укидање свих монетарних и сличних препрека које коче међународну трговину. Расправа о такозваним противинфлационистичким средствима набраја разна оваква средства ко ja се предлажу као превентивна или репресивна. Мол уместо свих тих средстава предлаже: не служити се инфлацијом, снизити државне расходе у највећем могућем опсегу и покривати те расходе са порезима увек кадгод се ради о редовним и нерентабилним расходима. У VI поглављу Банкарски проблеми Перуа обрађује питање индустријализације земл>е, нарочито учешћа банака у индустрији. У VII поглављу Такозвани послератни моментарни проблеми расправља прво о послератним монетарним предлозима (писано 1943)