Анали Правног факултета у Београду

234

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

André Marchai: ECONOMIE POLITIQUE ET TECHNIQUE STATISTIQUE. 111 éd. 1948, 340 p. Librairie Générale de Droit et de Jurisprudence, Paris.

Сврха овоме раду je, према аутору: „...да се се изложи што je могуће јасније и простије статистичка техника уколико се примењује у политичкој економији“ (с. 3). Према аутору статистика није наука већ једна од метода којима се служе економисти поред других метода: индуктивна и дедуктивна. У уводу аутор да je кратак историјат статистичке праксе и науке. Том приликом учинио je једну грешку тврдећи да je Schmeizel, немачки професор Универзитета у Јени први употребио придев „статистички“ у својим предавањима држаним 1723/24 под насловом „Collegium politico-statisticum“, док je уствари први употребио придев „статистички“ 1672 г. тј. 51 годину пре Schmeizel-a, Helenas Роlitanus у свом раду: „Microscopium statisticum quo status imperii Romano-germanici repraesentatur“. Затим указује на везу између статистике, економске науке, економске методе и економске политике. Истине да je, како за економску науку, тако и за економску политику неопходна обимна, исцрпна и прецизна статистичка документација, ко ja омогућује анализу економског живота и предвиђања. У првом делу статистика, наука, метода, економска политика аутор долази до следећих закључака. У погледу економске науке; да je статистика примешьива у политичкој економији с обзиром на природу економских чињеница, које су доступне квантитативном изучавању, што води унапређивању економске науке; да статистика мења карактер политичке економије, која je, услед недовољне примене статистике, због њене несавршености, била „концептуелна“ наука, па je затим, услед примене статистике, због огромних напредака, постала опсервациона наука; да статистика не апсорбује политичку економију, jep се она (статистика) примењује на чињенице без међусобне везе, не успостављајући, већ само верификујући каузалне односе, ко je утврђује наука. У погледу економске методе: да je неопходно да се, поред статистике, употребљавају и друге методе: индуктивне, као што су историја за дескриптивно изучавагье прошлости, анкета, монографија и опсервација за дескриптивно изучавање садашшости, и дедуктивна метода. У погледу економске политике: да je статистика корисна и индивидуалистичко-либералном режиму и мимо аргумената који се наводе противу њене употребе као што су: аутоматски механизам цена, који, кроз понуду и тражњу регулише производњу, пословна тајна која не дозвол>ава увођење статистике и отсуство интервенције у привреди. Што се тиче првог аргумента аутоматског механизма цена аутор ставл>а стедећи приговор: цена делује a posteriori. .„Она сигнализира хиперпродукцију када она претставља опасну претњу; она сигнализира оскудицу извесних добара, када je потрошша престала да буде задовољена. Она je последица неравнотеже. Она свакако спречава да се ове неравнотеже устале, да постану перманентне“ (с. 43). Што се тиче другог аргумента пословне тајне аутор ставља следећи приговор: „Зар се није успело у САД, а нарочито у Шведској, да се, помоћу извесних мера, помири начело пословне тајне са увођењем статистике. Интерес предузећа може бити врло добро сачуван публиковашем глобалних профита, глобалне производње у једном даном сектору привреде. Постоје средства, која руководиоци статистике познају добро да прикушьена обавештеньа не повређују пословну тајну. Наведимо генијални проналазак у Лионској области