Анали Правног факултета у Београду

160

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кривичних закона. Али политички разлози који правдају ову установу су тако важни да се сматра да je већи интерес државе да се одрекне свог права кажњавања у овим случајевима него да оствари овај свој захтев (18). Moryhe je да се каткад ове привилегије злоупотребљавају за остварење својих личних прохтева и испољавање свог погрешног схватања посланичке дужности и самих ових привилегија, али су оне у основи оправдане (19). Јер ако би народни посланик вршио своју дужност у очекивању да може да одговара за изјаве дате у вршењу своје дужности, онда би он био стално под непожељним осећањем обуздавања, одн, устезања (20). Али објективности ради треба навести да институција парламеытарних имунитета има и својих противника. Спорно je, каже се, да ли je то једна политичка нужност. Етички пак парламентарии имунитет свакако да je непријатан (21). Обезбеђење оправданих интереса народних посланика данас je могуће а да није потребан плашт имунитета (22). Против ових привилегија изјаснили су се многи још за време формулисања чл. 11 Немачког крив, законика који говори о имунитету-неодговорности народних посланика (23). Најзад, уколико се овим привилегијама могу повредити права неких грађана, испитује се могућност и предлажу се средства како би се ово могло отклонити (24). Требало би напр. нападнутом дати право на тужбу којом би тражио да суд утврди постојање кривичног дела (напр. увреде), квалификује ово дело и подведе под одговарајући законски пропис иако суд не би био у могућности да народног посланика узме на кривичну одговорност и изрекне казну (25).

(18) V. Murait, S. 55—58; Е. Hafter, Lehrbuch des Schweizerischen Strafrechts, I, 1926, g 37, I.

(19) A. Ogg P. O. Ray, p. 265.

(20) A. Ogg P. O. Ray, D. 265.

(21) E. Hafter, § 37, V; сем тога једно мишљење против имунитета цитирано на истом месту (прим. 5), Готие: „Ja не разумей зашто треба учинити кривично гоњење политичких људи тежим од кривичног гоњења обичних људи. Можда би обрнуто било разумљивије”.

(22) Е. Hafter, § 37. V.

(23) К. Binding, Die Privilegien der Straflosigkeit, 1885, S. 17, наводи у примедби 19, између осталих и следећа мишљења против посланичких имунитета; Херман „нема сумњивије и опасније привилегије од привилегий некажгьивости за кривична дела“, Фридберг, који назива § 11 Нем. крив. зак. (који говори о посланником имунитету) „сумњивим". Други који прихватају начелно ову привилегију захтевају, као замену за ову, појачану и енергичнију дисциплинску власт скупштине над својим члановиыа, Хајице, Цахарије и др.

(24) К. Binding, S. 18: рефлекс ових привилегија чланова скупштине je privllegium odiosum бесправности (Rechtlosigkeit) за све оне који су оваквим кривичним делима погођени. Оном који je са трибине народне скупштине оклеветан не стоји ниједан други пут сем да говорника јавно нападне за учишену клевету или да га позове на двобој.

(25) К. Binding, S. 19.