Анали Правног факултета у Београду

ПАРЛАМЕНТАРИИ ИМУНИТЕТИ

163

вичном закону који за њих иначе важи али само изузетно, у неким случајевима, они се не кажњавају. За иста кривична дела, ако су извршена на другом месту а не у скупштини, они се кажњавају по истом кривичном закону. Кад се против једног дипломатског претставника не може започети кривични поступай, то нијезато што за н>их не важи кривични закон већ због тога што они уживају једну процесуалну привилегију, одн. изузети су од кривичног правосуђа државе у којој су акредитовани док се налазе у том свойству (31). По овом мишљењу, дакле, такође се подвлачи разлика између кривичноправне природе посланичке неодговорности (кривичног парламентарног имунитета) и процесуалне природе дипломатског имунитета. Најзад, треба споменути мишљење по коме се о неважности кривичног закона може говорити само кад се ради о неодговорности владара и дипломатских претставника. Напротив, код неодговорности народних посланика реч je о непримењивању кривичног закона на извесна дела. Наиме, по правилу, кривични закон се применив на сва дела која су у закону назначена као кривична. Али изузетно, у неким случајевима, због нарочите природе тих кривичних дела, кривични закон се не примењује на њих. Ту спада имунитет говора народних посланика у народно) скупштини (не имунитет народних посланика!), затим имунитет истинитих извештаја о раду у народно] скупштини (32). На тај се начин, по овом мишльењу, такође подвлачи разлика ко ja постоји између парламентарног имунитета (неодговорности народног посланика) и дипломатског имунитета. Из саме различите природе ових имунитета логично je да произилазе и различите последице. Опште je усвојено мишљење да народни посланици не могу одговарати за кривична дела извршена у вршењу свог позива (на која се односи кривични парламентарии имунитет) ни по престанку њиховог мандата, дакле ни онда кад се више не налазе у својству народног посланика. Међутим другојачије стоји ствар са кривичном одговорношћу дипломатских претставника. Овде већ постоје различита мишљења. По оним ауторима који заступају гледиште јединствене правке природе кривичноправног имунитета (парламентарног и дипломатског), дипломатски претставници не могу одговарати за кривична дела извршена у овом својству у акредитованој земљи ни по престанку овог њиховог својства, дакле слично као и народни посланици (сем што могу одговарати за иста кривична дела у својој земљи). Тако узимају готово сви аутори који заступају ово гледиште (33).

(31) Max Ernst Mayer, Der Allgemeine Teil des Deutschen Strafrechts, 1915, S. 59.

(32) Е. Florian, Parte Generale del Dlrlto Penale, I, 3. ed. Ç 29, § 30.

(33) Allfeld—Meyer, g 17, II; Wachenfeld, § 20 t II; код нас Т. Живановић, § 70, 11.