Анали Правног факултета у Београду

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

може захтевати смањење уговорне накнаде, нарочито кад докаже да поверилац није претрпео никакву штету од тога што уговор није извршен, или je претрпео незнатну штету. Ништаве су одредбе уговора које би биле противне овоме“. Грчки грађански законик од 1940, који je ступио на снагу 1946, садржи у чл. 409 ове одредбе: „Ако je уговорна казна претерано велика, суд je може, на захтев дужника, прерудом свести на умерен износ. Ништав je сваки супротни споразум“. 6. Све ове одредбе биле су оштро критиковане. Њима je нарочито пребачено да су противне суверености уговора, који треба да буде закон за утоворнике. Како су стране слободно уговориле, тако треба и да им буде. Примећено je још да уговорна казна губи добар део своје корисности ако се дозволи да се на суду испитује да ли je она претерана или не. Сврха уговорне казне je између осталог да поверилац брзо и лако дође до накнаде, чији je износ одређен његовим уговором са дужником. Зато суд има да je досуди чим поверилац покаже да je казна уговорена, и колики je износ уговорен, не упуштајући се у испитиванье односа уговорне казне и претршьене штете. Ако суд треба да смаяьи казну која je несразмерна са штетом, он се мора упустити у то испитивање, а то значи спор, који може бити дуг и скопчан са трошковима. Није нужно задржавати се дуже на овим и другим замеркама учињеним праву суда да смањи претерану уговорну казну. Истина je да то право значи отступање од начела суверености уговора, али то je начело претрпело и многа друга ограниченна, нарочито у нашем праву, те се може рећи да оно припада историји. Уговор je и данас главни правки инструмент промета, али постоји читав низ општих и посебних прописа којима се ближе одређују услови аегове пуноважности и гьегова употреба подвргава контроли суда. Истина je такође да право суда да смањи претерану уговорну казну одузима уговорној казни онај део њене корисности који се састојао у томе што су се помоћу ње избегавали трошкови и губитак времена у спору око питања постојања и висине штете. Али клаузула о уговорној казни није изгубила сву своју корисност. То се може закључити већ из тога што се и у оним земљама у којима судови смањују претеране уговорне казне ова клаузула врло често среће. Код нас уговори у привреди скоро редовно садрже ову клаузулу. IЬена велика корисност je у томе што поверилац не мора доказивати да je оштећен дужниковим пропуштањем. Он, као што je било и рани je, има право на уговорену казну самим тим што дужник није извршио своју обавезу или je није извршио уредно. Клаузула о уговорно ј казни ослобађа га терета да доказује да je претрпео штету и колика je та штета. Ако дужник жели да добије смањење уговорне казне, он треба да докаже да je казна претерана. Наша