Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

211

кључен, он je закон за стране уговорнице. Зато Француски грађански законик каже: „Кад у уговору стоји да ће онај који пропусти да га изврши платити извесну суму на име накыаде штете, не може се досудити другој страни ни већа ни мања сума“ (чл. 1152). Исту одредбу садржи и ранији Италијански грађански законик (чл. ИЗО), као и пројект заједничког Француско-италијанског законика о облигацијама (чл. 101). Она се налази и у Јапанском грађанском законику (чл. 420; „... суд не може повећати или смањити износ уговорне накнаде“) и у неким другим законицима. Код нас je то становиште имао Општи имовински законик за Црну Гору (чл, 553 и 554). 5. У многим законицима новијег времена дозвољава се судији да смањи износ уговорне казне у неким случајевима. Швајцарски законик о облигацијама садржи то правило у чл. 163, ст. 3, који гласи: „Суд Ија треба да смањи казне које сматра претераним“. Судија je дужан да то уради и када дужник то не захтева. Нешто je другојаче у овом погледу у Немачком грађанском законику, који иначе садржи исто правило: „Ако je доспела уговорна казна несразмерно велика, може се на предлог дужника пресудом свести на умерен износ. При одмеравању износа треба узети у обзир сваки оправдани интерес повериочев, а не само имовински интерес” (§ 343). Редактори Руског грађанског законика преузели су ова правила Немачког законика и са неким додацима унели их у чл. 142, који гласи: „Ако je уговорна казна која треба да се плати несразмерно велика у сравњењу са стварном повериочевом штатом, суд има право да на захтев дужника смањи казну. Притом je суд дужан узети у обзир; 1) колико je дужник испунио своју обавезу; 2) имовинско стање једне и друге стране; 3) не само имовински него и сваки други повериочев интерес који заслужује пажњу“. Интересантно je да je ово правило садржавао и Аустриски грађански законик из 1811, у своме члану 1336, који, у облику који je добио приликом новелирања у току Првог светског рата, гласи: „Стране које закључују уговор могу углавити нарочиту погодбу да се, у случају потпуног неиспуњења обећања или кад се не испуни како треба, или се испуни сувише доцкан, плати уместо штете, која 6и се имала накнадити, одређена сума у новцу или у чему другом. .. У свима случајевима суму накнаде умериће судија, ако дужник докаже да je претерана, саслушавши, ако je потребно, вештаке“. Предоснова за јутословенски грађански законик имала je исте одредбе у чл. 1285, и уз то додатак који им je давао императиван характер („Овога се права обавезана страна не може унапред одрећи“). Од новијих законика наведимо Пољски законик о облигацијама од 1933, који у чл. 85 каже: „Ако je уговорна накнада очитледно претерана, или ако je уговор извршен делимично, дужник