Анали Правног факултета у Београду

ПРАВНИ ПРОБЛЕМИ ОСИГУРАЊА

303

турању требало донети један закон и то т. зв. методом концентрације (33), тј. што би ce он односио на све врсте осигурања обухвативши сва заједничка питања свих или већине врста осигурања, с тим што би y посебним одредбама била, по потреби, регулисана и нека спедифична питања појединих врста уговора о осигурању (34). Притом треба, мислимо, нагласити две ствари. С једне стране, највећи део ових законских прописа о осигурању мораће да буде императивног карактера, и то треба нарочито нагласити, јер то одговара стварној лрироди односа из осигурања, a посебно карактеру јавне службе која ce y основи спроводи путем осигурања. С друге стране потребно je том приликом заузети став о питању састављања т. зв. општих услова осигурања односно општих услова полиса, тј. решити да ли ће ce препустити самим осигуравајућим заводима да они одређују ове опште услове (рачунајући ту и одређивање висине премије), или he неки, и који државни органи бити надлежни, и притом y којој мери, на који начин и са каквим интензитетом, да одобравају односно дају сагласност како на опште услове уговора о осигурању уопште, тако и на опште услове појединих врста осигурања. Подижући осигурање на степен јавне службе, на који ce степен оно само својим значењем y савременом друштву подиже, и имајући y виду сав типски карактер ових уговора који иду до категорије утовора по пристанку, нама ce чини да овај регулаторни елеменат мора бити ■разуме ce са мањим интензитетом него код оних питања која буду дзрично законом регулисана коришћен y знатној мери, јер он, за разлику од низа других тзв. индивидуалних уговора и уговора са специфичном и конкретном садржином, не само да није од штете, већ je и користан па чак, бар још за овај моменат, и нужан. Све то пак чини, слично као y области економског пословања, једну карику y корисној и нужној интервенцији односно контроли државе y области осигурања, интервенцији и контроли која обезбеђује с једне стране добро функционисање ове службе a с друге стране омогућује да интереси и друштва као целине и оба уговорача (која ни код нас y многим случајевима неће бити y истом положају да учешћем своје воље и уз штићење својих чак и оправданих интереса одређују клаузуле односно услове уговора, обезбеђујући тиме „једнакост” странака), буДУ У пуној мери и на једнак начин, без дакле предоминирања интереса једног над интересима другог уговорача, заштићени. A свака мера која томе води, ако je она оцењена као најбоља или чак и као једино могућа, треба да буде коришћена, разуме ce уз изналажење

(33) В, реферат проф. Перића и Бартоша на Конгресу правника y Београду, 1935 године, објављен y Споменици Конгреса, етр. 71—85.

(34) Тако je поступљено, например, y Немачкој, Швајцарској, Аустрији, Шведској, Кини, Француској, Норвешкој итд.