Анали Правног факултета у Београду

302

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

једничности интереса осигураника изражених кроз истовремено осигурање који ce изражава кроз рачун вероватноће и нужну уједначеност њиховог третмана y једноврсним осигурањима, мора да буде умногоме истоветна, јер ce само тако може обезбедити и њихова масовност a и изразити узајамност која je подлога овог правног посла. To су чињенице које реално постоје и о којима, као полазним, треба водити рачуна. Отуда мислимо да та масовност и садржинска истоветност уговора о осигурању, које су особине y сваком случају данас постале нужне, налажу и оправдавају доста широк обим захвата законског регулисања y области осигурања. Притом ce, мислимо, не треба бојати „бирократизације” и повреде принципа слободе уговарања односно принципа, по нашем мишљењу и посебно за наше право потрешно названог, аутономије воље, па преко тога и слободе појединца. Прво зато што принцип слободе уговарања није никаква догма која je без изузетка, a нарочито не која би ce нужно морала односити на све елементе и све клаузуле једног уговора (и поред оваквог законског регулисања остаје још увек доста широко поље слободи уговараша и код уговора о осигурању). A затим, стварно слобода уговарања код уговора о осигурашу, за читав низ клаузула, и не постоји: осигуравајућа друштва једнострано диктирају те клаузуле као услове уговора, или тачније као услове ~уговора”. Зато, не затварајући очи пред стварношћу, ако je већ потребно да ове клаузуле буду диктиране (а другачије не може да буде с обзиром на карактер и особине уговора о осигурању - масовност и садржинска истоветност главних хлаузула, a y капиталистичком друштву и с обзиром на однос економске моћи утоворача), онда мислимо да je боље да их „диктира‘% да их прописује држава y име друштва, држава y име народа, него да то чини само један од уговорача, па макар то било и „државно ттредузеће”, јер оно неће увек бити y стању ни да води довољно рачуна о општим интересима, a нарочито не да y једнакој мери заштити интересе оба уговорача, тако да и данас код уговора о осигурању, зато што услове уговора о осигурању по правилу једнострано одређује сам осигуравајући завод, још увек срећемо „лихварске” клаузуле, тј. клаузуле које су „стипулиране” само y интересу осигуравајућег завода, ако не и на штету осигураника.

У вези са овим претходним методолошким питашем поставља ce и питање где, y систему законодавства, треба да буде регулисано право о осигурању. Сигурно да би, због рационалнијезаконодавнетехнике и што једнообразније судске (и евентуално арбитражне) праксе код заједничких питања свих уговора, било боље ако би уговор о осигурању нашао своје регулисаше y јединственом грађанском законику односно јединственом закону о привредним уговорима. To, међутим, за моменат није могуће код нас, Зато мислимо да 6и за уговор о оси-