Анали Правног факултета у Београду

260

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Народни одбори су једна од темељних тековина ослободилачке иг револуционарне борбе коју су народи Југославије водили за вријеме Другог светског рата. Њихова je важност y уставном уређењу наше државе стално расла. Због тога je постојала потреба да већ савезна држава ту институцију делимично нормира, како би она почивала y целој савезној држави на истим начелима. Зато je већ савезни Устав од 1946 поставио нека основна начела о народним одборима (Глава XII. чл. 107 до 114). Детаљније прописе о њима имали су да донесу, на бази тих начела, савезни закон, републички устави и републички закони. Према члану 44 (тач. 24) савезног Устава, савезни законодавац јеимао да донесе о тој институцији y свом опћем закону само опћа начела за законодавство и за руководство народних република. Према томе, на бази основних начела, формулираних y савезном Уставу и y савезном опћем закону, ту су материју имале да регулирају народне републике својим уставима и законима. To значи да су народне републике y томе дијелу свога права самоорганизације имале да буду ограничене само тим начелима. Уствари, међутим, то je ограничење постало много шире. To зато. јер je Опћи закон о народним одборима од 1946 који je донет послесавезног a пре републичких устава нормирао скоро цијелу проблематику организације и деловања народних одбора. Зато народне републике нису после тога ни донијеле своје законе о народним одборима. Оне су само неке основне прописе о народним одборима, који су већ били постављени y савезном Уставу, поновиле y својилг уставима, и затим су донеле своје законске прописе о административно-територијалној подели републике и о бирању и о опозивању народних одборника. Детаљно нормирање проблематике народних одбора савезним прописима, што je имало за последицу скоро потпуно ограничење народних република y том дијелу њихова права самоорганизације и: покрај тога што то није било y складу ни с текстом ни с духом савезнога Устава, захтијевале су тадашње прилике и чињеница да ce тада први пут приступило систематском нормирању те проблематике. Али та ce ситуација није измијенила ни када ce 1949 приступилодоношењу нових прописа о народним одборима. Опћи закон о народним одборима од те године такођер je нормирао скоро y цијелости ту материју. Ситуација ce, међутим, нешто изменила доношењем трећег Опћег закона о народним одборима од 1 априла 1952. Између њега и ранија два опћа закона о народним одборима постоје двије важне разлике. Tlpnjet свега он je потпуно изменио не само прописе закона од 1949 него и основна начела савезнога Устава о народним одборима. Због тога je он и донет по ревизионом поступку. Али томе закону нису дати