Анали Правног факултета у Београду

назив и тарактер уставног закона. Због тога он има карактер и моћ обичног савезног закона. Тако тај опћи закон није само измијенио начела савезног Устава о народним одборима, него их je и деконституционализирао. To je имало за последицу да послије његова доношења па до доношења савезног Уставног закона од јануара 1953 није било савезних уставних прописа о народним одборима. Затим трећи Опћи закон о народним одборима није, за разлику од претходна два, сам нормирао целу материју о народним одборима. Он je поставио известан број иако још увек доста велики број (у 76 чланова) о тој материји, док je њено детаљније нормирање препустио републичким законима. Тиме ce он више приближио карактеру опћег закона, који je био одређен по Уставу, иако ce и за њега може сумњати да има потпуно тај карактер. Но и без обзира на то важно je да je послије његова доношења нормирање једнога дијела материје о народним одборима био препуштен народним републикама. На тај начин je њихово право самоорганизације било проширено и y том његовом дијелу, иако можда још не онолико колико je требало бити према слову и духу савезног Устава од 1946 и колико то треба да буде и по слову и духу савезног Уставног закона од 1953 године. Зато су послије ступања на снагу трећег Опћег закона о народним одборима народне републике донијеле своје законе о народним одборима. Како су ти закони изменили прописе републичких устава о народним одборима, што je већ раније учинио савезни опћи закон, то je и приликом њихова доношења примењен републички ревизиони поступак. Али ти закони имају снагу обичних републичких закона, због чега после доношења Опћег закона и споменутих републичких закона о народним одборима није више. било ни савезних ни републичких уставних прописа о народним одборима. Ta ce ситуација међутим изменила после доношења савезног и републичких уставних закона од 1953 године, будући да ти закони садрже и нека начела о народним одборима. Због тога je данас онај део права самоорганизације народних република, који ce односи на народне одборе, ограничен с једне стране начелима, која je о томе поставио савезни Уставни закон, и која ce no својој снази иалазе и над савезним законима, a с друге стране савезног Опћег закона о народним одборима. 4. Свему томе треба додати да су народне републике ограничене y свом праву самооргаиизације и свим осталим основним начелима друштвеног и политичког уређаја, која je савезни Уставни закон формулирао y свом I одељку, међу којима има таквих која су од првокласног значења за наш економски, друштвени и државноправни живот. Сва та начела имају за циљ да осигурају јединство тог живота y целој југословенској савезној држави. Народне репу-

261

-ФЕДЕРАТИВНО НАЧЕЛО И УСТАВНИ ЗАКОН