Анали Правног факултета у Београду

9

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ДРЖАВИНЕ

Теоретичари који заступају објектнвну концепцију државине, и сами увкђају да je у пракси често пуха тешко одредити када постони фактичка власт и тврде да су за ово питагье меродавна правила промета (14). Затим, већ je сам Јеринг казао да фактичка власт, као што смо већ казали, садржи свакако у себи и субјективан елеменат (15). Та околност je била већ много дискутована и у време редиговања Немачког грађаиског законика, но на ту примедбу се одговарало Јеринговим аргументом да чим се субјективна камера у објективном владању, потчињавању ствари, она се самим тим објективизује и тиме постаје подређени, у објективни елеменат укључени састојак државине (16). Међутим ово питање има много дубљу перспективу а да би се могло решити чистим формалнологичким аргументима. Као што смо горе изнели, државина je истоветна са садржином неког права, ггравног односа. Taj се однос код стварних права заиста најчешће реализује у стварима које су видљиве, опипљиве, у материјалном коришћењу ствари, у материјалном утицашу на њих. Али то не мора увек бити случај. Казали смо да се већ у римској концепции корпус схватао не само као могућност физичке апрехензије ствари, већ уопште као ' могућност утицања на ствар. И закуподавац je задржао корпус, иако je детенцију, притежање, имао закупац. И заиста садржина стварних права ни je само коришћеше ко je се манифестује у спољнем свету, већ и располагање које се понекад не манифестује у спољнем свету. Тако, да се вратимо на горши пример, онај који има државину ствари односно, да се тако изразимо, државину својине, може дати ствар у залогу, у закуп, на послугу. Тешко можемо рећи да се у тим случајевима види и закуподавчева, тј. држаочева власт над ствари. Садржина права, била она правом призната или непризната власт (државина), врло je често такав интелектуални однос који се не манифесту je у спољнем свету. Ово се нарочито испольава код тзв. табуларне, земљишиокњижне државине. Ту например може да се деси да неко има у фактичкој власти земљиште, да je обрађује, али да je то земљиште уписано на име другога лица (рецимо због грешке при оснивагьу земљишиих књига; такви су се случајеви дешавали у нашој недавној пракои, a дешавају се и сад),, а да je правом признати власник треће лице. Уписано лице нема никакву фактичку власт над земљиштем, ипак се и он сматра држаоцем, јер под извесним условима може пре да стекне одржајем својину него држалац који земљу фактички има у рукама. То je стога што овај по-

(14) Тако напр. М. Волф каже да су пропали сви покушаји да се одреди појам фактичке власти, нав. дело, стр. 16—17.

(15) R, Ihering, Der Besitzwille, Jena, 1889, стр. B—9, 16 —17, и 36 и сл.

(16) О овом питашу и о дискусији ко] а се о њему водила приликом редиговања Немачког грађанског законика, вид, Saleilles, De la possession des meubles, чланак La théorie possessoire objective.