Анали Правног факултета у Београду

8

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je државина нека врста права, коначног или привременог,, заблуду чији je зачетник био тако велики правник као Јеринг (11). Но ипак било je и старијих писаца који су правилно поставили проблем државине, иако га нису’до краја извели, не видећи економску позадину проблема на коју ћемо касније указати. Тако напр. већ je Виндшајд, иначе пандектиста, тврдио да je државина ствари и права само потврда једног јединственог вишег појма, фактичке власти над стварима. Ранда исправно сматра да je државина права вршење садржине конкретног права са свешћу и вољом да се врши за себе. И он долази до закључка да je државина ствари у суштини државина права. Он каже: „ако je право правка власт лица над објектом имовине, државина се појављује као фактичка' власт“ (12). Неки новији француски писци сматрају да je државина привидно право (13). То je са гледишта француског права такође у основи правилно, јер као што смо видели државина се у том праву не односи само на стварна права већ и на облигациона, па чак и на брачна и породична. И ту, дакле, државина je фактички однос који иначе одговара садржини неког права, правног односа, али се она посматра без обзира на тај правки однос. Код државине брака напр., по чл. 196 Code civil-a, брачници фактички живе у браку, исто онако као да je брак правоваљан, објективним правом признат. Концепција Немачког и Швајцарског грађанског законика гакође може озбиљно да се критикује.

(10) Већ смо навели да je код нас ту грешку учинио Л. Марковнћ, а од аустриских писаца Еренцвајг, Но Еренцвајг, идућн овнм погрешним путем долази и до друге пометње; он тврди (стр. 79 нав. дела) да нема неправичне, незаконите државине права, да према томе свака државина права мора имати законски основ. Но тиме он пориче своју сопствену полазну тачку и долази с њом у противречност: да je државина фактичка власт. Чин се узима да она има правый основ, она постаје неинтересантна као фактичка власт, jep je она тада и правка власт која може да има пунију и свестранију заштиту него фактичка власт.

(11) У нашој литератури проф. Бартош заступа схватање да je државина право; вид. Основи приватног права, Београд. стр. 66. У нашој литератури то гледиште заступао je и Мих. Т. Јовановић, вид, „Државина. њена заштита и одржај“, Београд, 1925, насупрот Г. Гершићу који узима да je државина фактичка власт; вид. Гершић, „Природа државине*’, Београд, 1885 стр. 19 и сл. Многи писци заступају становиште да je државина једна врста слабијег права; напр. М. Волф сматра да je државина привремено право; вид. нав. дело, стр. 4. Код нас je то становиште заступао Спевец, нав. дело, стр. 3 и сл. Аустриски грађански законик у § 308, а следствено томе и наш стари Грађански законик у § 197, такође убраја државину у стварна права. То долази отуда што су редактори Аустриског грађанског законика били под утицајем X. Хана који je у својој дисертацији 1639 год. заступао гледиште да je државина право. Но на основу Савињијевог мишљења поново je продрло схватање да je државина фактичко стање све док то схватан>е није напао Јеринг. Вид. о томе Еренцвајг, нав. дело, стр. 153.

(12) Виндшајд, нав, дело, стр. 754; Ранда, нав. дело, стр. 96, 89 и 90.

(13) То мишљење износе, иако не сасвим изричито Aubry et Rau, Cours de droit civil français, 11, Paris, 1897—1902, стр, 106; такође Планиол, нав, дело, стр. 772 и сл. М. Пикар у Plamol-Ripert-Pikard, Traité pratique de droit civil français, XII, Paris, 1952, стр. 163. Најјасније то изражава Саватије који сматра да je свака државина-државина права у смислу у ком je горе у тексту изнето; вид. R. Savatier, Cours de droit civil, Paris, 1947, стр. 320 и сл.