Анали Правног факултета у Београду

7

НЕКИ ПРОБЛЕМИ ДРЖАВИНЕ

по правилу врши и фактичке радње, фактичку власт, али то не мора увек бита случај. За нас су интересантни случајеви кад су те две сфере одвојене- Ако je некоме украфен часовник, покрадено лице задржава и даље правку власт, оно je и даље власник. Та правка власт je оно што се и раније звало „голо право“ (nudum jus). Али фактичку власт има лопов или евентуално лице коме лопов преда ствар или на кога пренесе. Лопов или купац украдене ствари има државину. Но ако неко лице добије у залогу ствар а да залогодавац нема својину на тој ствари, или ако неко лице конституише у корист другог лица службеност мада нема својину над ствари коју терети службеношћу, залогопримац односно титулар службеноста имају фактичку власт залоге или службеноста, али немају право залоге или службеноста. Другим речима они имају државину залоге или службеноста. Но на исти начин и држалац ствари има само државину својине jep се он понаша према ствари као власник, док се држалац службеноста понаша према ствари као сваки други титулар службеноста. Према томе ни државина ствари ни je ништа друго него „државина права“, и то државина права својине. Према томе нема разлике између државине „ствари“ и државине „права“ jep свака државина je државина „права“. Но према изложеноме држалац je баш онда интересантан кад он уствари нема право, кад без правног основа врши фактичку власт својине, залоге, службености, кад му ' објективно право управо не признаје правку власт. Према томе ми само условно, у недостатку бољег израза, употребљавамо израз „држалац залоге, службеноста, својине“. Држаоци у там случајевима врше само оне фактичке радгье које су садржине горњег права. Затим, и сама римска и каснија буржоаска теорија тврди да корпус не треба схватити као непосредни просторни однос према ствари, већ као могућност вршења фактичке власти; тако напр. држалац, па чак и лопов, може ствар другоме дати у закуп, залогу итд. па да ипак има корпус. Међутим, из ове околноста теорија није извукла горњи закључак, већ je то објашшавала разним конструкцијама. t Стари писци, нарочито пандектисти, нису видели да државина ствари и државина права нису два феномена, већ да je то један ј единствен феномен, само разног интензитета. Они нису видели да се ни код државине права (у режиму римских државинских тужби) не заштаћује право, већ увек само ствар на коју се државина „права“ односи. С друге стране, поводећи се у крајњој линији за конфузним схватањем канонског права да се свако право може конструисата као бестелесна ствар, многи правници су дошли до апсурдног схватања да се чак и један облигациони правки однос, као закуп, може да схвати као бестелесна ствар, и да као таква може бита у државини (10). То je имало за резултат и заблуду да