Анали Правног факултета у Београду

НЕКИ ПРОБ ЛЕМИ ДРЖАВИНЕ

Из такие концепције права управљања излази да постоји државина права зттравл>ања, тачније речено државина из права управљања или државина упоредо с правом уггрављан>а, исто онако као што постоји и државина својине, службеиости или свакога другот стварног права у грађанском праву. Управо зато што правки промет не мора увек да се поклапа с економским прометом (а наша je полазна тачка да je грађанско право надградња над робом и функција робног промета) могуће je да једно предузеће набави купопродајним уговором или неким другим грађанскоправним послом право управљан»а, да купи право управл>ања од друтог предузећа које нема правки основ, односно. које право зчтравтьатьа има фактички али не и правно. Предузеће које се у том случају јавља као купац има само државину тога права, има само фактичку власт над ствари у обиму права управл>ан>а, али не и право управльагьа као правку власт (25). Ситуација je дакле потлуно слична оној кад неко прибави својину од невласника, па стога ни сам не може постати власник прибављене ствари, већ само држалац. Овај проблем, разуме се, није само теориски. Он се намеће у пракси с врло великом актуелношћу, нарочито од око пре две године, откада су и основна средства предузећа у промету и откада се грађанскоправним пословима преносе с једног предузећа на друго потпуно (напр. купопродајом) или делимично (напр. закупом, послугом, привременим коришћешем). Наша теорија стоји неприпремљена пред тим ггроблемом, иако се већ у пракси наше арбитраже уобличавају нека гледишта. Да бисмо ово илустровали навешћемо неколико случајева из наше

омнибус, нека општа правка могућност предузећа да предузме разне грађанскоправне и административноправне акте на ствариыа додељеним из општенародне имовине. У свом члаыку „Још о опћенародној имовини“, Архив, бр. I —2/53, полемишући са проф. Јокановићем и Финжгаром, проф. Растовчаи побија тврдньу да je право управљања стварно, својинско право, и тврди да „право управљаша обухваћа и потраживаша привредних подузећа . . То je међутим слично као кад бисмо тврдили да својина обухвата и купопродајни уговор којим се преноси! Ми смо стално у својим радбвима истицали да je право управљања стварно, апсолутно право све дотле док je предузеће самостално правно лице са самосталном имовином. Оно управо чини базу те имовине. На економску основу права управљаша као и на ограниченна тога права од стране других компонената социјалистичке својине указали смо у свом чланку „Правки аспект Нацрта уредбе о управљагву основним средствима привредних организација" у часопису Економист, бр. 5/53. (25) Незгодно звучи кад се каже „купио право управљаша“. Овај израз још je неубичајен jep ce још нерадо увиђа конзеквенца околности да ce купопродајним уговором исто онако преноси право управ.ъагьа као што се преноси и право својине. Често пута се из општеполитичких обзира каже да je штетно да се предузећу признаје „својииско право“. Та бојазан настаје због тога што се притом мисли на „апсолутну“ својину из буржоаског права, Али ако се правнички анализирају ствари, онда ће се видети, да се, иначе заиста незгодан израз „својииско“ право, употребљава у вези с правом управљања као синоним стварног права. О томе опширније у нашем чланку наведеном у претходној примедби. Нејасиости доприноси и неадекватност, иепрецизност израза „право управљања“, Тим изразом, пород грађанскоправног појма, означава се и једно друго, јавно, политично, самоуправно право радног колектива предузећа, које додуше има везе и са грађанскоправним појмом права управл>ања, али je од гьега ипак пот.пуно различите.