Анали Правног факултета у Београду

55

ЗАКУПНИНА У СЕЉАЧКИМ РАДНИМ ЗАДРУГАМА

Као што видимо из наведених података, у 1951, као и у ранијим годинама, задругарима су на име закупнина и камата исплаћиване тако незнатно суме, да оне заиста нису претстављале ни изблиза накнаду за земљу коју су они уносили у задруге, због чега су они сматрали да им je та земља на неки начин експроприсана. IV Ова чињеница није остала без извесних последица у погледу даљег развоја наших сел>ачких радних задруга. Те се последице огледају углавном у овоме: 1) То je ометало даље ширење и омасовљење радних задруга. Богатији и средњи сељаци нерадо су ступали у радне задруге, тако да су у њима претежну већину чинили сиромашни сељаци, због чега су задруге често имале много радне снаге а мало земље, инвентара, радне стоке итд. 2) Овакво стање доприносило je томе да je слабило поверење сељаштва у радне задруге. При оснивагьу задруга говорило се о плаћању закупнине и камате као о накнади за земљу унету у задруге, a касније, и после више година, ова обећања нису била испущена, или су била испуњавана у врло малој мери. Не треба претпоставити да су сељаци на ово заборавили, иако више година ова гштања нису ни постављана ни дискутована. Угледна правила радних задруга и други прописи су то предвиђали, a касније je све на томе и остало. Због тога су задругари постелено стирали мишљење да су у неку руку преварени. С друге стране о свему овоме су исто толико водили рачуна и сељаци који су били ван задруга али који би им евентуално пре или после приступили. А посебно треба поменути и то да су разноврсни непријатељи задружног покрета на селу обилато искоришћавали ову чињеницу у својој свакодневној „тихој“ пропатанди против радних задруга. 3) Неисплаћивање закупнина и камата на унету земљу у знатној мери je заоштравало питање социјалног обезбеђења за она домаћинства која су у задруге унела веће површине земље и знатан инвентар, радну стоку итд. а нису имала радне снаге да би себи могла, радом у задрузи, обезбедити минимум егзистенције. Оваква домаКинства добијала су нетто од задруге, и то „у најбољем случају по 200 кг. пшенице или кукуруза по глави за исхрану и по 300 —400 кг. кукуруза за тов свиња и за стоку“ (13). Али то им je било недовол>но, пошло су тиме морали да шжривају и све остале своје издатке. Оваква домаћинства су улазећи у задруге уствари добијала знатно мање него да су своју земљу давала под закуп приватним лицима. Што je најгоре, и та мала средства у многим задругама давана су „тек после дугих и мучних нагађања на скупштинама задруга као да се ради о некој милостикьи од стране оних

(13) Драгослав Мутаповић, Пољопривреда Југославије и путеви њеног развитка, Социјалистичка пољопривреда, бр. 7 —B/1952 с. 16.