Анали Правног факултета у Београду
56
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
који су способни за рад. А то људе боли и често теже подносе него саму немаштину“ (14). Све ово je отежавало даљи развитак радних задруга и умањивало je изгледе да имућнији сел>аци, нарочито ако су инокосни, ступе у радне задруге. 4) Неисплаћивање закупнина и каната, као и форсирање виших типова радних задруга на рачун нижих и сељацима приступачнијих форми задрутарства и уопште кршење принципа добровольности при стварању задруга, имало je утицаја касније, у 1951 и 1952, на појаву колебања и жеља за напуштањем задруга код знатног броја задругара. Разуме се да смо далеко од тога да то сматрамо јединим или једним од главних разлога појаве колебагьа у радним задругама, али све ово je неоспорно имало знатног утицаја на те појаве. У вези са овим треба напоменути и то да није случајна појава што релативно највећи број молби за излазак из радних задруга отпада на средње и богатије сељаке. Они су највише били погођени неплаћањем закупнине, а поред тога су, нарочито после укидања обавезног откупа и сличних мера, веровали да ће им се више исплатити ако сами обрађују своју земљу. Крајем 1951 и нарочито у току 1952 године, приликом спровођења у живот принципа привредног рачуна у организацији и пословању радних задруга, све више се почела увиђати важност питања закупнина и камата у радним задругама. Уместо да се поједини аутори у разним пригодним чланцима задовољавају констатацијом како je „ ... данас мало и готово нема теренских радника на пољу задругарства, који he погрешно прићи на пр. спровођењу припрема за организовање задруга, који he погрешно решити питање уношења инвентара, стоке итд.“ (15), приступило се критичкијим и систематскијим анализама уэрока унутрашших слабости и колебања које су биле захватиле сељачке радне задруге. Тако се у стручној литератури и у дневној штампи све чешће констатује да je примена задружних правила од стране сељачких радних задруга практично скоро све радне задруге свела на један тип, и то на такав тип где сељаци не добијају никакву накнаду за унету земљу и инвентар. Због свега овога je нарочито у току 1952 и почетном 1953 године врло много дискутовано питање закупнине у радним задругама. Истицане су грешке и недостачи који су се у овом погледу могли запазити у досадашњем пословању задруга, при чему се често позивало на позната места из Енгелсовог рада „Сељачко питање у Француској и Немачкој“, и то нарочито на Енгелсову мисао о могућности заједничке обраде земље и поделе приноса сразмерно уложеном земљишту, новцу и раду. Појавио се како у стручним часописима, тако и у осталој штампи низ чланака и написа у којима
(14) Љубомир Вељковић, Закуп земље и даљи развој земљорадничког задругарства, Социјалистичка пољопривреда, 6р. 7—B/1952, с. 32.
(15) Димитрије Бајалица, Пет година сељачких радних задруга, Соцнјалистичка пољопривреда, бр. 2/1951, с. 9.