Анали Правног факултета у Београду

60

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се могло зауставити колебање у њима (21). Требало je, дакле, предузети неке радикалки je мере у вези са земљорадничким задругарством и уошпте са нашем пољопривредом, пошто je било јасно да се административним мерама ни у овој области не може Створите ништа што би било економски оправдано и трајно, VI Као што je већ истакнуто, имућнији сељаци су нерадо улазили у радне задруге, или ако су већ ушли, сматрали су себе у неку руку експроприсаним, јер, како каже М. Тодоровић, .. под претпоставком да се у задрузи постеже иста висина дневне зараде као на индивидуалном газдинству, ипак већина оних који имају земле изнад просека остварују мањи доходак у задрузи него на индивидуалном газдинству, јер могу бити магье дана запослени у шој; сиромашнији задругари свршавају један део послова на њиховој земљи ..(22). Другим речима, као што смо већ видели, у задоугама je било много радне снаге а мало земле и усто ниска продуктивност рада, и кад je требало релативно мали доходак разделите тако да се исплати и нормална зарада задрутарима и реална накнада за унету земљу, онда je било мало и за једно и за друго (23). У вези с овом констатацијом истовремено се намеће и могућност налажеша одговора на раније поставлено питагье како омогућити исплаћивање реалнијих закухшина на земљу коју би задругари унели у задруге или коју би задруге узимале у закуп од индивидуалних сељака. Решекье би било у томе да се на неки нашш смањи број људи запослених у радним задругама, да знатно већи део задругара пређе на рад у друге привредне гране, гшдустрију,

(21) Колебаше у радним задругама остало je и после спровођен>а мера које je препоручивало Упутство ЦК КПЈ од 24 новембра 1951. Иако je, према стању на дан 30 јуна 1952, било расформирано неких 675 пасивних радних задруга, иако je један део радних задруга реорганизован и уклопљен у постојеће опште земљорадничке задруге, тако да je 31 децембра 1952 укупан број реорганизованих и расформираних радних задруга, према подацима Главног задружног савеза ФНРЈ, износи о 2.273 (од укупно 6.797 радних задруга, колико их je било 31 децембра 1951), ипак све ово није могло поправити ситуацију. После свега овога колебање се чак и појачало. Молби за излазак из радних задруга било би у току 1951 и 1952 сигу рно и више да то ни je у великој мери отежавало Упутство о поступку и надлежности за одлучивагье о иступању из чланства у сељачким радним задругама и о повраћају земље унете у сељачке радне задруге од 23 јуна 1951, које je, по нашем мишљењу, прекорачивало принципе постављене у овом погледу у чл. 30 Основног закона о земл>орадничким задругама, и да није у том времену вођена одлучна борба против иступања из задруга, која je својим административна! карактером у великом броју случајева била донекле ликвидирала „право чланова сељачких радних задруга да могу иступити из задруге и изнети земљу и другу имовину“ (Љубо Мијатовић, Коначаи раскид са колхозном праксом на нашем селу, Социјалистичка пољопривреда, бр. 2 —3/1953, с. 14).

(22) Мијалко Тодоровић, За ликвидацију стаљинистичко-бирократских метода и схватања у питањима пољопривреде и села, Наша стварност, бр. 1/1953, с. 31.

(23) Овде апстрахујемо чшьеницу да дуго и дуго ни je ни било, из разлога већ раније наведених, праве намере да се закупнина за унету землэу уопште и исплаћује. А поред тога већина сиромашних сељака улазила je у задруге иадајући се да ће тамо моћи обрађивати више земље него што je сама имала (Владимир Бакарић, О даљем развитку наше пољопривреде, Борба од 13 до 18 ХП-1952).