Анали Правног факултета у Београду

62

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

У вези ca овим треба нагласити да и Уредба о имовинским односима и 'реорганизацией сељачких радних задруга од 30 марта 1953 третира ово питање много реалније у односу на раније щюписе. Ова Уредба прилази том питању на један радакалан начин и не поставља никаква ограниченна у погледу висине онога дела прихода који би се могао дачи задрутарима на име закупнине за земљу коју они уносе у задругу. Уредба такође не никакие тштове радних задруга него наглашава да свака задруга доноси самосталио своја правила. У чл. 4 Уредбе подвлачи се да се уговором утврђује начин и обим уношења земље, зграда, инвентара и осталих средстава за рад, као и имовински односи који из тога проистичу. Као што се вида, прописи Уредбе предвиђају многобројне и еластичне облике помоћу којих се може успешно решавати питање плаћања закупнине и накнаде за инвентар, радну стоку, зграде итд. Јасно je да ови прописи join не омогућавају радним задрутама да добију довољно земље а да за њу не морају плаћати високу закупнину, и то због тога што, као што смо већ видели, наша индустрија, рударство итд. још не могу да запосле сву сувишну радну снагу са села, да би тако понуда земље за продају или за издавање под закуп била релативно велика. Напротив, задруге ће још доста дуго морати да се боре са проблемой како обезбедити довољне површине земље и довољно прихода да би се постигао одређени животни стаидард задрутара и да би се могла плаћати одговарајућа закутшина, чија ће се висина слободно форлшрати. Пракса he, чини нам се, показати да he задруге у прво време врло тешко моћи да ускладе ова два захтева. Треба узгред додати да ни Закон о пољопривредном земљишном, фонду од 27 маја 1953 неће у овом погледу битно изменити оитуацију, мада су крајем 1953 радне задруге од укупно 319,544 ха обрадиве земље више од половине (180.366 ха) већ биле добиле из општедруштевног фонда. Али ипак Уредба омогућава да се питаље закупнине решава на једано реалан начин и олакшава утврђивање рентабилитета радних задруга у односу на приватна газдинства. Тако he, дакле, на основу поменутих принципа радне задруге и њени чланови моћи према својим најбоље схваћешш економским интересима уговарати све оно што je битно за њихове међусобне односе (питања закупнине, инвентара итд.). И задрузи и њеним члановима омогућено je да свој уговорни однос, под одређеним условима и онда када je по шиховом мишљењу то за њих најкорисиије, слободно раскину, при чему нису ограничени никаквим административним и сличним мерама. Ситурно je да he после спровођеша свих ових прописа знатно спасти број радних задруга, пошто he неке бити расформиране а неке реорганизован© у земллрадничке задруге општег типа, али he овакако остати један део задруга које he моћи да покажу своју