Анали Правног факултета у Београду

85

СУДСКА ПРАКСА

повременим правним публикацијама може се понекад, али доста ретко, наићи на коју забележену судску одлуку о том питаньу. Добија се утисак да се тумачењу појма службеног лица у кривичноправном смислу не поклања довољно пажње, мада се са тим гштањем наша судска пракса врло често сусреће и мада у одређиватву тога појма и његовој примени на конкретно случајеве показује колебање, тако да у истоврсним случајевима заузима и различите гледишта. Кривични законик од 1951, у својој 24-oj глави, садржи кривична дела против службене дужности: злоупотреба службеног положаја или овлашћења, кршење закона од стране судије, противзаконито ослобођење лица лишеног слободе, несавестан рад у служби, противзаконита наплата и исплата, фалсификат и уништење службене исправе, књиге или списа, одавање службене тајне, противправно присвајање ствари приликом вршења претресања или спровођења извршења, проневера, послуга, противзаконито посредовање, примање и давање мига. За учиниоца ових дела тражи се својство службеног лица, а шта се разуме под службеним лицем истакнуто je у чл. 99 истог законика. Посвећујући посебну главу кривичним делима против службене дужности и тражећи за Љихове извршиоце својство службеног лица, законодавац je хтео не само да истакне нарочиту друштвену опасност таквих противправних радњи, него и да одговорност за њих огракичи искључиво на она лица која би те радње извршила као службена лица у обављању службене дужности. Поред тога у законику су предвиђене и веће казне за кривична дела против службене дужности него за њима слична кривична дела за чије се извршиоце не изискују својство службеног лица. С обзиром на тежшу наше социјалистичке законитости да се заштити личност и слобода грађана, тежњу коју je Кривични законик поставио као један од задатака иашег кривичног правосуђа, природно je да се од судова захтева да с особктом пажњом поступају приликом разматрања да ли je неко лице коме je стављено на терет кривично дело против службене дужности службено или није. Да би се избегло произвольности к грешке на штету слободе и права грађана, законодавац je у чл. 99 Кривичног законика поставио критеријуме за одређивање појма службеног лица, појма који je, наравно, шири од појма државног службеника. Тих се критеријума треба држати и узимати их рестриктивно. За одређивање појма службеног лица Кривични законик je употребио два критеријума; критеријум статуса и критеријум службене дужности. Критеријум статуса je претежан и по гьему се као службена лица узимају службеник државног органа, службеник у предузећу или установи друштвене организације, изабрано лице са стадном функцијом у претставничким телима или у извршним органима тих тела, као и војно лице под условима предвиђеним у закону. Критеријум службене дужности je изузетаи