Анали Правног факултета у Београду

91

СУДСКА ПРАКСА

које je он стварно извршио, a које одговара објективној стварности, па и ако се на главном претресу утврђено чишенично стање не слаже у потпуности са чишепичним стањем из оптужнице под условом да су у питаььу генусно иста дела и да je оптужени имао могућности да изнесе своју одбрану. Тиме би се у потпуности поштовала начела материјалне истине и закопитости, а то би одговарало и праведности и духу социјалистичког хуманизма. Оваквом интерпретацијом суд ниуколико не би преузимао фунасцију гоњења нити кршио начело nemo iudex sine actore, jep ce ради о лицу које je већ оптужено за одређену радњу односно пропуштање, већ би на тај начин суд био самосталнији у односу на оптужбу, наравно у гранидама чињеница утврђених на претресу и изнетих у оптужби, и без бојазни да би то било на штету могућности за правилну одбрану оптуженог. Како су се досадаппье схватање и примена чл. 244, ст. 2, ранијег Закона о кривичном поступку одржавали у пракси, показују следећи примери: a) Укидајући делимично пресуду једног окружног суда, Врховни суд НРС заузима овакво становиште: „У односу на оптуженог Р. В., а поводом жалбе јавног тужиоца, Врховни суд налази да je у односу на овог оптуженог првостепена прюсуда заснована на повредама кривичног поступка. „Пре снега побијаном пресудом повређен je пропис чл. 244, ст. 2, Закона о кривичном поступку што чини повреду из чл. 264, ст. 1, т. 4, Закона о кривичном поступку, jep се пресуда може односити само на оно дело које je предмет оптужбе. У овом случају оптужени В. оптужен je да je извршио кривично дело из чл. 120 Кривичног законика, помаганьем извршиоцима кривичног дела из чл. 100 и 103 Кривичног законика, описании у оптужници јавног тужиоца од 10 априла 1953 године, при којој оптужници je јавни тужилац остао и на главном претресу, док je према изреци побијане пресуде оглашен кривим што одметнике наведене у побијаној пресуди, знајући их као извршиоце кривичног дела из чл. 100 и 103 Кривичног законика, није властима пријавио, чиме je учинио кривично дело из чл. 280, ст. 1, Кривичног законика. „Како из овога излази јасно да je окружни суд таквом изменим чиньеничнот статьа прекорачио оптужницу, то стоји повреда кривичног поступка због које се пресуда мора укинути“. (Пресуда Врховног суда НРС КЖ ll3O/53 од 29 јуна 1953.) б) Одбијајући жалбу јавног тужиоца против ослобођавајуће пресуде једног окружног суда, Врховни суд je нашао: „Окружни јавни тужилац je Ђ. и J. оптужио за кривично дело проневере, и то оптуженог Ђ, из чл. 322, ст. 2, а оптуженог J- из чл. 322, ст. 1, Кривичног законика и при тој оптужници je остао до краја главног претреса. „Међутим, на основу изведених доказа суд није могао утврдити да су оптужени извршили кривично дело за које се оптужују, јер није утврђено да су од појављеног мањка штогод противправно присвојили новца, a појављени мањак није доказ