Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

омогућују да се утврди суштина закона вредности изван датих претпоставки, тј. његово деловање у облику у коме се непосредно испољава у стварној привреди. Аутор сматра да му je стога неопходно да формулише теорију употребне вредности и теорију друштвено потребне количине. На основу ових анализа аутор развија концепцију закона вредности као „закона привређивања“, „закона опште равнотеже”, позивајући се на Марксову формулацију (Капитал, 111 т., с. 763). Он, затим, дефинише „супстанцу“ вредности и даје елементе за развијање „парцијалне” теорије цена у „најопштију теорију цена, која мора формулисати такве законитости које важе за све цене“. Ту теорију аутор назива „монополска теорија цена” или „теорија цена као израз релативне реткости робе“ (с. 322). Низ проблема које аутор обрађује, и велики број питања којих се дотиче y тези, потврђују њен значај. Ако се има у виду да je притом прегледано обиље литературе о овом проблему, онда je теза драгоцена за сваког економисту који се бави питањима економске теорије. Посебну вредност овог рада претставља чињеница да je аутор један од оних економиста који су у овој области покушали тежак и напоран посао са циљем да ослободе Марксову економску мисао од систематских вулгаризација од стране таквих интерпретација. Као што и сам аутор каже, ако би остао на тим интерпретацијама, он би морао да дође до заюьучка да je овако формулисан закон вредности погрешай, jep не може да одреди цене роба у стварној привреди. Због тога аутор сматра да je једино могуће да се цео проблем поново простудира и да се поред утврђивања правилне формулације докаже истовремено научна неодрживост свих „стандардних“, уствари вулгаризаторских, интерпретација Маркса, као и неодрживост критика буржоаских економиста. Али аутор није остао само на томе. Користећи неке методе сазремене грађанске економске теорије, посебно метод граничне анализе, аутор je покушао да у свои позитивном делу развије теорију тражн.е и теорију монопола, односно монополске цене, заснивајући своја извођења на неким ставовима Маркса и Енгелса о тим питањима. У овом сложеном и тешком послу ауторова анализа није у свим деловима била подједнако успешна. Поред одличних анализа о односу категорије техничког и друштвено потребног рада, просечних и граничних трошкова, законитости које делују на отступање цене производње од вредности (нарочито утицај обрта капитала на ово отступање), постоје делови који нису дорађени. Таква je нарочита анализа у глави V, у којој аутор даје једну теорију употребне вредности. Дата анализа, њени резултати као и примена тих резултата у другим деловима тезе наводе на мисао до које je и сам аутор дошао, a коју je формулисао у додатку тезе (с. 338). Он ту истине да су извесни његови закључци „врло слични“ у много чему закључцима грађанске економске теорије маргинализма односно теорије субјективне вредности. Сматрамо да се управо у тим питањима може гг треба да води дискусија са аутором. Ова дискусија je утолико потребила, jep управо теорија употребне вредности, у облику у коме je формулисана у V глави, нужно враћа аутора на терен микроанализе, тј. на анализу кроз индивидуалну економику (упореди примере засноване на анализи индивидуалне економике, као и покушаје да се Госеновим законима да макроекономско зиачење), а то je оно што аутор ни je хтео, jep je основни циљ његове тезе: разрадити макроекономски аспекат проблема. Оквир овога приказа не даје могућност да се ова питаньа овде продискутују. О њима je потребна деталл-нца дискусија која ће показати у којој се мери те анализе могу одржати-