Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

231

номскополитичкој науци о државној привреди“ ко ja полази од коњунктурне политике и усмеравања привреде (те јој je дакле циљ преброђавање кризе до‘ које je морало доћи услед структурних противречности капиталистичке привреде). Државна привреда постаје организована иривреда те ce y сврху шене организације служи буџетом, условљеним потребама привреде, државним расходима и приходима, предузећима државне привреде, усмеравањем тока робе и новца, порезима и државнопривредим кредитом. Основе јавне привреде (II књ., 52—96) одређује однос привреде и државе. Држава je највиши организаторски фактор привреде који уједињује у једну целину привреду са њеним привредним гранама без обзира на њихове посебне интересе. Задатак je државе стварање правилне структуре привреде, осигурање пуног запослен>а, тежња за максимирањем друштвеног производа те коначно регулација дохотка, одговарајућег друштвеном поретку признатом као правилном (62). Држава постаје главним продукционим фактором привреде, уједно и динамичким и устаљујућим који делује на стални складни развитак привреде (68). Наравне ' треба водити рачуна и о границама јавне привреде, нарочито у наплати прихода који ce већином не троше ради непосредне рентабилности, него у корист држављана и привреде (79). Њиховим јачањем долази до заобилазног рентабилитета. Предмет je науке о јавној привреди многочлан систем јавне привреде са свим ььеним институцијама и процесима, са њеним јавнопривредним и привредним функцијама (86). Нарочито je занимљива 111 књига (97 —126) која обрађује финансиске планове, национално рачуноводство („volkswirtschaftliches Nationalbudget“), коњунктуром условљен циклички буџет и годишњи буџет јавне привреде који je окарактерисан упливисаньем привреде на јавну привреду (112). IV књига (127 —160) садржи модерну капиталистичку теорију о потребама и нарочито расходима јавне привреде, њиховој узајамној условљености и њиховом порасту као и узроцима овог пораста. Економскополитички расходи делимично су репараторног значаја у облику субвенција, делимично превентивног уколико претећу штету спречавају текућим расходима (137). Ти допунски јавни расходи изводе се нарочито јавним инвестицијама у сагласности са Кејнзовим теоријама ко je су темељно обрађене. Ефикасност јавних расхода који имају додуше своје границе показују ce y директној и индиректној рентабилности и продуктивности (154). Јавне приходе (V кн>., 161—180) треба поставит у службу преображавања читаве привреде, нарочито као важан инструмент регулисања новчане масе (167). Приходи који се црпе из: 1) јавних предузећа, 2) дажбина и 3) јавног кредита (172), имају своју привредну горшу границу у пресушењу извора јавне привреде и дефлацији те у појавама у производили и продаји, као и у оптицају новца и робе и ограничегьу привредне делатности, но границу одузимања треба одредити за сваку врсту прихода посебно (178), Сваки јавни издатак треба разматрати са гледишта одржавања пуног тока робе (165). Јавна предузећа (VI књ., 181—212) имају најразличитије сврхе, нарочито организаторску функцију у привреди коју помажу или унапређуЈу. Њихове су дакле сврхе фискалне, економскополитичке, социјалнополитичке, културнополитчке и привредноорганизаторске. Међу кључна предузећа спадају нарочито кредите