Анали Правног факултета у Београду

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сао нити правни однос, специјално обавеза, која се на том послу заснива, него су то права и дужности, тачније стицаше права или престанак обавезе, укратко правни положај који обећавалац односно давалац престације жели да постигне за себе или за неко треће лице (при поклону и уговору у корист трећег). Према томе, каузу не претставља нешто што се већ, збило него нешто што се жели постићи. Тако je кауза давања упућениковог акцепта намерз да се ослободи извесног дуга према упутиоцу, да стекне извесно потраживанье од њега или да му учини поклон, a није кауза у овлашћењу или налогу које je упутилац дао упућенику. Алстрактност упућениковог акцепта лежи, пак, у том да се прималац, кад ставља захтев према упућенику на основу акцепта, не мора позвати на ту каузу (формална апстрактност), a упућеник да се не може позвати на њу (материјална апстрактност). Стога треба остати при владајућем учешу о апстрактности акцепта, само би се могло приговорити владајућој систематизации „приговора да упутница de jure не постоји“. Наиме, нема потребе да се од тих приговора образује посебна трупа поред оних које су у закону предвиђене. Упутница се помише у акцепту (упућеник обећава да ће извршити престацију на коју je овлашћен односно која му je наложена на основу упутнице), па приговори да она не постоји проистичу из садржине акцепта (горе т. 2); 5) међутим, и у једном случају апстрактног акцепта може се упућеник позвати на каузу у унутрашшим односима: онда кад бй се и у односу покрића и у односу валуте могли дићи приговори на основу каузе посла, например, кад би се у случају упутнице на дуг у циљу исплате примаочевог потраживаша од упутиоца, како упућеник према упутиоцу, тако и упутилац према примаоцу могли позвати на то да су дугови у унутрашшим односима престали пре затражене исплате у спољном односу. Кад се код оваквог стицаја не би дозволило упућенику да се према примаоцу позове на приговоре који проистичу из обеју кауза, дошло би до двеју кондикција: упућеник би исплаћени износ могао кондицирати од упутиоца, а упутилац наплаћени износ од примаоца. Исплата упућеника примаоцу била би заобилазним путем враћена упућенику. Спорно je да ли je упућеник, онда кад je обавезан према упутиоцу да изврши престацију примаоцу (код упутнице-налога на дуг, и код осталих упутница кад их упућеник прихвати према упутиоцу) обавезан и да на захтев примаоца претходно акцептора упутницу према примаоцу. Преовлађује мшшьеше (у аустриском праву, например, Лебл и Волф) да упућеник није на то обавезан, јер би се акцептом, с обзиром на шегову апстрактност, одрекао приговора који би могао истаћи против упутиоца. По Дисковом мишљешу, овај разлог стоји само у случају упутнице на недоспели дуг, и то за време док дуг није доспео. Наравно, друкчије ствар стоји, ако се упућеник обавезао упутиоцу да he упутницу пре престације акцептирати. Штавише упу-