Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

219

Самим тим што њихово закључење претставља кривично дело уговори описани у овом тексту лишени су грађанскоправних дејстава; они су апсолутно ништави, јер су противни јавном поретку, што значи, између осталог, да се искоришћено лице не може ни унапред ни доцније одрећи могућности да захтева поништен>е уговора, и да право на поништење уговора не може застарети. Сличан пропис појавио се у иностранству пре више деценија у неким казненим законима одакле je прешао у грађанско право. Садржина коју му je дао Немачки грађански законик у чувеном „зеленашком параграфу“ (§ 138) прихваћена je са мањим или већим изменама у многим другим законицима, као што су Швајцарски законик о облигацијама (чл. 21), Аустриски грађански законик (нови чл. 879), Руски грађански законик (чл. 33), Пољски законик о облигацијама из 1933 (чл. 42), Италијански грађански законик (чл. 1448). У неким правима ови уговори су апсолутно ништави, а у некима се ниште само на захтев ексшюатисзне стране. У неким правима као што су немачко, швајцарско, руско, италијанско, не постоји поред забране зеленашких уговора и могућност раскида лезионарних уговора. Неки писци сматрају да je могућност раскида лезионарних уговора неефикасно и застарело средство, које се данас може корисно заменити забраном зеленашких уговора. Постављени циљ постигао би се потпуније овим другим средством. Има, међутим, права ко ja познају истовремено оба средства; и могућност раскида уговора због прекомерног оштећења и забрану зеленашких уговора. Тако je по Аустриском грађанском законику, који у §§ 934 и 935 говори о могућности раскида уговора због оштећења преко половине, а у § 879, ст. 2, тач. 4, измешеном 19 марта 1916 изриче ништавост зеленахпких уговора: „Нарочито су ништави ови уговори: ...4) ако неко искоришћава лакомисленост, тежак положај, слабоумност, неискуство или душевно узбуђење другога на тај начин што учини да се i-ьему или неком трећбм лицу за неку престацију обећа или изврши нека противпрестација, чија имовинска вредност стоји у очигледној несразмери са вредношћу ггрестације.” Ако се ближе загледа у ствар, биће лако уверити се да забрана зеленашких уговора не чини непотребним правило о могућности раскида лезионарних уговора. Биће случајева у пракси који he пасти и под удар забране зеленашких уговора, и под удар правила које дозвољава раскид уговора због оштећења преко половине. Али ће бита и случајева који he пасти само под удар једног од њих, пошто услови за примену правила забране зеленашких уговора и правила о могућности раскида због оштећења нису иста. Да би један уговор могао бита раскинут због прекомерног оштећења потребно je, али je и довољно, бар по нашем праву, да једна страна не добија по том уговору ни пола вредности онога што даје другој страни. Критериум je рачунски, чисто објективан. А да би један уговор могао бита поништен зато што je зеленашки, није по-