Анали Правног факултета у Београду

220

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

требно да из њега проиэилази за једну страну оштећење преко половине. Зеленашки уговор може бити поништен и због иање несразмере између давања страна уговорница. Али није довољно да постоји несразмера између њихових давагьа; потребно je поред тога да je до те несразмере дошло тако што je једна страйа искористила „тешко имовинско статье, нужду, недовољно искуство или лакомисленост“ друге стране. Овде je критериум субјективан. Зато кад се не утврди да страна ко ja из уговора извлачи несразмерну имовинску корист није до тога дошла искоришћујући нужду, неискуство или лакомисленост свога сауговорника, онда се уговор неће моћи поништити као зеленашки. Он he можда бити раскинут због оштећења, али то he моћи бити само ако се „несразмерна имовинска корист“ једне стране буде састојала у томе што je њено данање мање од половине вредности онога што je примила од друге стране. Има између ова два средства борбе за правичност у уговорима и других разлика. Сврха ових редова није проучавања ових средстава него само да се покаже да поред модерне забрзне зеленашких уговора има у нашем нравном систему места и за старо правило којим се дозвољава раскид уговора због оштећења преко половине. Могућност раскида уговора због оштећења преко половине дозвольава да се исправе неке неправичне ситуације које би иначе остале ван домашаја забране зеленашких уговора. Зато je прегерано рећи да je рво старо правило „у суггротности са садашњим схваташима”. Могке се, напротив, рећи да ми треба да прихватимо и даље развијемо идеју која се налази y шеговој основи, a коју напред наведена конституција коју Јустгшијанов кодекс приписује Диоклецијану и Максимијану, изражава тако јасно и добро речима: „humanum est. ..“

Михаила Константина euh

ОДГОВОРНОСТ ЖЕЛЕЗНИЦЕ ЗА ШТЕТУ ПРОУЗРОКОВАНУ НЕБЛАГОВРЕМЕНИМ АВИЗИРАЊЕМ

1. „Тужилац je 17 септембра 1950 предао на железничкој станици Микановци на брзовозни превоз на своју адресу у Винковцима једног убијеног јелена тешког 150 кг. Јелен je истога дана превезен у Винковце, а тужиоцу авизирая тек 19 септембра 1950 у 8 часова. Тужилац je приликом преузимања утврдио да je месо неупотребљиво за људску исхрану, jep се укварило, па je тужбом тражио да се Дирекција железница у Винковцима обавеже на накнаду штете од Дин. 7.500 и да му врати плаћени подвоз од Дин. 74. „Тужена Дирекција железница признала je наводе тужбе, али je истакла приговор промашене пасивне легитимације с обзиром да по Уредби о обавезном осигурању пошиљака предатих на превоз железницама накнаду исплаћује Државни осигуравајући завод. „Друтотужени Државни осигуравајући завод предложио je да се претходно утврди да ли je пошиљка покривена оси-