Анали Правног факултета у Београду

робу отпреми. Туженик je поново одбио да преузме робу због тога што не одговара уговореном квалитету. На то je тужилац покрену о спор. Арбитража која je решавала спор нашла je да je овај приговор квалитету преуранен, и да je туженик дужан да прими робу, па ако утврди да не одговара уговореном квалитету, тек онда може да стави своје приговоре. Главна државна арбитража заузела je супротан став сматрајући да je требало претходно утврдити оправданост притвора туиако je није прегледао, ако je за недостатак робе сазнао на други начин и ако има поузданог основа сумни да роба не одговара условима уговора. Из тог разлога укинула je нападнуту одлуку сматрајући да je требало претходно утврдити оправданост приговора туженикових па тек онда одлучивати о томе да ли туженик мора да преузме робу. Из образложења Главне државне арбитраже: „Купац може да рекламира квалитативне недостатке робе коју није прегледао, ако je за недостатке сазнао на други начин. Али купац може да стави приговоре на робу и онда, кад није прегледао, ако има поузданог и оправданог основа сумњи да роба не одговара условима уговора, Купац je био незадовољан са испорукама за I и II квартал. Квалитативне недостатке приэнао je и сам тужилац својим писмом од 26 јуна 1952 у коме признаје досадашни слаб квалитет своје робе, кад о томе извештава туженика наводећи немогућност да и поред најбољег настојања начини преокрет у својој производњи по питану квалитета. Исто тако на расправи одржаној 23 октобра 1952 тужилац je изјавио да je за туженика припремио алат средне доброг квалитета „у сразмери са својом производном“. Ово су разлози који оправдавају туженикову бојазан да ће и убудуће испоруке по том уговору бити такође у погледу квалитета неуредне. Стога je одлука погреши о оценила ствар кад je не утврдивши претходно основаноет приговора на квалитет обавезала туженика на преузимане алата с тим да га може ставити на расположене тужиюцу, ако не буде одговарао.“ (Заюьучак Главне државне арбитраже ГС-925/52 од 6 новембра 1952, Збирка одлука Државне арбитраже, св. VI, бр. 317.) 2. Рекламација je по својој природи једнострани акт који je једна уговорна страна дужна да предузме у одређеном року да би сачувала извесна своја права. Привредни промет захтева извесност. Отуда обавеза да се у кратком року ставе евентуални приговори, да се учини рекламација и тиме стави до знана да посао није уредыо извршен. Сама рекламација не ствара никаква права за купца. Основ права које купац има према продавцу у случају да му продавац испоручи робу са манама налази се у продавчевој обавези да испоручи робу уговореног квалитета. Битно je да je маяа на роби постојала у моменту пријема робе. Према томе, при проценивану једне рекламације треба пре свега утврдити да ли je она стављена

225

СУДСКА ПРАКСА