Анали Правног факултета у Београду

356

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКГУЛТЕТА

шког аспекта бирократизовагьа, а света непуне три странице (с. 17 ■—-19) филозофском аспекту и на крају je дао краток закључак. Емге се слаже с констатацијом да je бирократизам извесыо зло, али и неопходно средство да се у одређеним условима одржи передан и избегну произвољности. Но, на тој констатацији се не треба зауставити, јер остаје да се одговори шта je бирократизам, кад je оправдан, а кад није, који су му недостачи и чиме исти могу да се уклоне. Писац сматра да се одговори могу дати на основу две различите анализе које je он извео. Прва анализа састоји се у разматрању једног апстрактног модела којим се претставља процес бирократизовања као резултат организованна и то независно од свих конкретних манифестација те појаве у држави, привреди итд. Шема тог модела je: владалац или управљач чиновник или бирократа грађанин или потчињени. Ту се конституишу различити односи и њих je најлакше схватити У духу тзв. социологије односа (Beziehungslehre). Битно je то да су бирократи издвојени и да су грађани предмет њиховог деловања. Зато настају упрошћавања стварног станьа и ограничавање понашања грађана, a слика коју бирократа има о томе je помућена, апстрактна и праћена фикцијама. Писац сматра да се то „упрошћавање“ (Simplifikation) врши у развијеном друштву због следећих околности: 1. Већ због положаја, издвојености и растојања бирократа' — независно од тога да ли реагују механички, физиолошки или антрополопйш настају у односу према грађанима „упрошћавања кроз чисту перспективу“ (Sirnplifikationen durch reine Perspektiven). 2. Кад бирократа делује ослања се на заповести претпостављеног путем којих захтева од грађана одређено понашање. Притом се сви случајеви подводе под опште нормативе и тако апстрахују све посебности те долази до „упрошћавања кроз поистовећивање или наметнуто поистовећивање кроз наредбу“ (Simplifikation durch Identifizierung oder auferlegter Identifizierung durch die Bestimmung). 3. Да би правила постојала у односу на неког или нетто мора се поседовати власт и могућност горепоменутог третирања случајева, односно правила морају да важе, да буду позитивна. Тиме настаје „упрошћавање кроз важење“ (Simplifikation durch Geltung), 4. Кад се правилима апстрактно антиципирају реални случајеви, претваpajy се она у објективно постојеће творевине фиксиране на хартији, камену итд. Бирократа их само спроводи и на тај начин људи постају зависни од ствари које су сами створили. То je „упрошћавање преко носиоца заповести“ (Simplifikation durch den Bestimmungsträger). Сем тога, додаје писац, важно je и упрошћаваше приликом тумачења и примене правила при чему настаје често „делимично или потпуыо слепило за прави смисао норме“ (с. 8). Друга анализа састоји се у уочавању самог емпириског материала и навоћењу типичних случајева изражаваньа бтгрократизма. Али да би се баш они имали у виду треба претходно знати шта бирократизам није, а найме: он није супротност колегиијалном начину управљања, тј. бирократизам и инокосни систем управљања нису идентични појмови; он ни je просто административна делатност; такође није појава опредељеља предметом који ce регулише, тј. није унапред неизбежно да бирократизам у једној области постоји, а у другој да не постоји; није ни поликратија, владавина многих; то није ни обична власт или облик ограничавања, јер и може носити сва лежја бирократизма. Затим аутор наводи низ начина појављивагьа бирократизма међусобно уско повез аних, који се обично узимају као симптом формализма и конзервативности, окоштавања (Verknöcherung). То су: ропска потчињеност органа, игнорисање тен-