Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

357

денција развоја и оправданих тежњи грађана, тежња за привидним обављањем послова вршењем сама формалних радњи и без уношења у ствар, рутинерство и шаблонство, нагомилавање аката и повереше једино у њих тако да би се могло рећи да израста „егзи-стенцијализам аката“ (Aktenexistentialismus), преоптерећеност органа и зато немогућност разумевања природе предмета, површност контроле, чиновничка униформност и недостатак личне одговорности, претварање појединца у саставни део административне машине, ситничарство, тежња да се издаје што више заповести, беспомоћност у случају неопходности преоријентација у толи Кој мери да „свака модерна револуција путем бирократија има спољни изглед успеха, а уствари je изневераванье исте“ (с. 13). Писац je употпунио ту слику дал>им разматрањем о сличним појавама у следећем одељку. Што се тиче филозофског аспекта бирократизовања аутор се ограничио на неколико напомена. Бирократизам показује двоструку лротивречност: с једне стране потреба појединца и трупе, посебног и општег а с друге стране иманентног и трансцендентног тумачења норми. Апстрактно схваћени колектив и исто тако схваћени појединац се рупротстављају. Такође je карактеристичан логички шематизам код бирократе, постављаше свега у уске оквире форми и дефиниција као да се цео живот може претставити у једнодименоионалном коордифантном систему. Ствара се и посебни тип човека у психолошком смислу. Значајно je да je то пример супротности материје и духа, самог начина постојања и смисла норми или неког другог облика у коме долазе до изражаја елементи бирократизма. Филозофски je интересантно посматрати и однос бирократизма према категорији времена и у вези с тим цео живот се креће бржим темпом, његово пулсираше je у савремености нарочито интезивно. Оцртавајући тако главно стране бирократизма, Емге je на више места указивао какви могу бити ставови према њему. Противник je сваки онај ко je у стану да схвати суштину појава, да иза форми открије право биће и уз то je критички оријентисан. Такав човек je увек склон да се позивана природно право ида у њега верује. Напротив, сам бирократа je, филозофски речено, сензуалиста, jep je за њега заповест и правило једино што постоји и што je дато, ван тога он ништа не признаје, он je у највећем степену позитивиста и догматичар. Уопште бирократизам je типична форма позитивизма и најпогодније средство за спровођење диктатуре. По мишљењу писца радикално средство против тога je подизагье свести, способности за разумевагье суштине ствари и појава, и антибирократског духа у маси и код појединаца. Ништа не помаже апеловање на државу, партије итд. пошто се „бирократизмом не пружа отпор бирократизовању“ (с. 16), С§м писац пледира за антибирократски став у сваком погледу и зато критикује крути позитивизам. На крају je истакнута основна идеја. Бирократизам je резултанта многих појавних облика, карактеристична за модерно доба исто онако као и механизирање. Социолошки посматрано то je тежша да се „заједничке делатности“ претворе у рационално уређене „друштвене делатности“. Али она се може претворити у праву социјалну болеет слично као што у другим културним сферама постоje кризе изазване развојем. Писац дословно каже; „Бирократизам je пре свега једна дагьа изопачена врста организовања. Већ код организованьа се животно (тј. реалност • С. В.) „копира“, „трансформише“, из перспективе скраћује, укратко речено симплифицира. Код бирократизма се то дешава у двоструко већој мери“ (с. 19). Велика je штета што je ова расправа остала у облику кратке ■скице где je, наравно у сувише збијеном виду, обухваћена веома широка материја пуна разноврсних и сложених проблема. Пред