Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

320

одређеним од духовно власти начином“ (§ 63; пор. Брачни правилник Српске православие цркве, § 61). Постојање у нашем ранијем праву овог предбрачйог испита у поступку припреме за склапагье брака у цркви могло je бити. повод да се мисли да веридба има версии карактер и да се ыегира шено постојање данас. У сваком случају то су заблуде, и нема сумше да веридба (или заручење, или просидба) постоји и у нашем праву. 2. Веридба je узајамно обећање да ће се доцније закључити брак, али то обећање не повлачи за собом грађанску обавезу за веренике да брак закључе. Сам брак je уговор, a за настанак уговора потребан je Слободан пристанак уговорника. „Нема пуноважног брака, кад нема слободног пристанка женика и невесте“, каже чл. 17 Закона о браку од 3 априла 1946. Сваком веренику остављена je слобода до последњег тренутка да одустане од намераваног брака. То значи да дато обећање да се ступи у брак не обвезује. Тако je било и по Српском грађанском законику. Ни формално, ни неформално узајамно обећаше да he се ступити у брак није обвезивало обећаоца да заиста ступи у брак. Сваки верекик могао je повући своју реч и одустати од намераваног брака. „Натерати се она страна, која одустаје, да мора у исти брак ступити, ако драговольно неће, не може“ (§ 66). Исто начело прокламовано je и у Аустриском грађанском законику: „Брачна веридба или претходно обећање о ступашу у брак, па било ма под каквим околнсстима или условима дато или добивено, не повлачи за собом никакие правне обавезе“ (§ 45). Немачки грађански законик каже исто; „На основу веридбе не може се тужбом тражити да се приступи закључењу брака“ (§ 1297, ст. 1). Најзад, исто начело налази се и у Швајцарском грађанском законику: „Из веридбе не настаје право да се тужбом захтева да се приступи закшучењу брака“ (чл. 91, ст. 1). Али je веридба по Српском грађанском законику имала друто једно дејство. Веридба je претстављала брачну забрану у неким случајевима. Неформална веридба значила je брачну забрану само за вереника који je био примио „обележје“ од свог вереника, неки дар, и то само дотле док примљени дар не враги (§ 62). Формална веридба претстављала je забрану сво док дрквена власт не би поништила брачни испит и тако разрешила веридбу (§ 64). Дакле веридба са једним лидем не претставља брачну забрану за ступање у брак са другим лицем. Нема брачних забрана ван оних које закон прописује, а ова није прописана у закону. Затим, наше право не зна за формалну веридбу која би одговарала ранијем испиту пред свештеником. Најзад, обвеза да се врате примљени дарови, као уосталом ни једна друга имовинска обвеза не може у нашем праву бити сметња за вршење основних права личности, међу којима се налази и слобода ступања у брак. То значи да у нашем праву не постоје у овом погледу правна правила која су постојала у Српском грађанском законику (§§ 62 и 64; пор. Брачни правилник, § 37, тач. 6 и § 62). 2