Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

321

3. Догађа се да се приликом веридбе предвиди уговорна казна за случај раскида, Дешавало се и да једна страна приликом веридбе да капару другој страни, не само као знак постигнутог споразума, него, сагласно главној функцији капаре, као средство обезбеђења извршења, то he рећи као средство притиска на другу страну да изврши обећање ако жели да избегне враћање удвојене капаре. Пре рата, Касациони суд у Београду судно je да je пуноважна одредба о капари при веридби и да je страна која je примила капару дужна вратити je удвојену, ако je она крива за раскид веридбе. По тој доктрини биле би пуноважне и одредбе о уговорној казни и сви други углавци којима би се осигуравало извршење обећања да he се закључити брак. Ова доктрина у супротности je са правилима да се само праве, грађанске обвезе могу обезбедити уговорном казном и капаром, и да кад не постоји главна обвеза, онда падају и споредне обвезе. Она je у супротности и са тежњом законодавца да се вереницима обезбеди потпуна слобода до последњег тренутка при одлучивању да ли he ступити у брак. Xohe се да се закључење брака осигура од сваког притиска колико je то највише могуће. И то je довољан разлог да се одбије значај уговорној казни стипулисаној при закључењу веридбе и капари датој том приликом. У римском праву у време кад за веридбу није више било потребно свечано обећање, него je била довољна неформална сагласност (Ulp. 1. 4 Dig. 23, 1), начелно сваки je вереник могао слободно раскинути веридбу. Чак и ако je било уговорено да he она страна која не одржи обећање и неће да приступи закључењу брака, платити другој страни одређену уговорену казну, та се одредба сматрала противном добрим обичајима и захтев њеног извршења могао je бити парализован помоћу exceptio doli. Паулус каже да се сматра за непоштено причврстити брак, будући као и већ постојећи, помоћу утоворне казне (.. . quia inhonestum visum est vinculo poenae matrimonia obstringi sive futura sive iam contracta. L. 134, pr. Dig. 41, 1). Приликом доношења Закона о браку од 3 априла 1946, у нацрту закона било je предвиђено: „Вереник који раскине веридбу није обвезан испунити оно на шта се унапред обвезао за случај да до закључења брака не дође.“ У претходној дискусији било je решено да се ова одредба брише, као и друге одредбе о веридби, зато што се сматрало да се то подразумева и ако се не каже. Сматрало се да такво решење захтевају аргумента које смо малочас видели, те да га није потребно изрично формулисати. И тако je и одлучено. Међутим, ако погледамо грађанске законике других земаља, видећемо да je ово правило формулисано у многима од њих. Малочас наведени текст Аустриског грађанског законика каже о нашем питању; „Брачна веридба.. . не повлачи за собом никакве правке обавезе нити да се закључи брак, нити да се испуни оно, што je за случај одустанка уговорено“ (§ 45). Немачки грађански законик