Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

335

туженог стоји кривично дело убиства из чл. 135, ст. 1, Кривичног законика, извршеног са евентуалним умишљајем и осудио га на казну строгог затвора у трајању од седам година. Врховни суд налази да je оптужени поступао умишљено а не из нехата са следећих разлога: „Прије свега оптужени je навршио 18 година. Према утврђењу првостепеног суда потпуно je урачунљив. То не оспорава ни он, а читана његова дјелатност и начин обране упућују, да се ради о особи ко ja je могла схватити значење свог дјела и управљати својим поступцима. Очито je онда, да je оптужени, крај свог животног искуства, с обзиром на тежину и дебљину колца и јачину ударца, био свијестан да јаки ударац таквим колдем по глави човјека може проузроковати његову смрт. Кад je онда оптужени унаточ тог предвиђања оштећеног ударио по глави, онда je самим тим пристао и на наступање последице тј. смрт оштећеникову. Taj закључак још више je очигледан, ако се уважи да оптужени ни je само једанпут ударио оштећеног по глави, него три пула, од чега двапут кад je оштећеник већ лежао беспомоћно на земљи, а сваки ударац да je био такове јачине, да je сам за себе био смртоносан. Већ ово достаје за закључак да je код оптуженог постојао евентуални умигшвај у правду лишења живота оштећеног, а никако нехат. „Кад се уз тежину, број и смештај удараца (три смртоносна ударца по глави) узме још у обзир, да je утврђена и нетрпел>ивост између оштећеног и оптуженог, да je оптужени чекао оштећеног, а могао ce je уклонили, и да je према утврђешу првостепеног суда то био начин обрачунавања у којем je оптужени био онај, који je желео нападали и премлатити оштећеног, онда се становиште првостепеног суда, да je оптужени с обзиром на мјесто извршења и опасност да будё брзо откривен устукнуо „од намјере“ да лиши живота оштећеног и да je према томе поступао из нехата код лишења живота, —< никако не може усвојити. „За нехатно лишење живота требало би у смислу прије изложеног да je оптужени лакомислено сматрао, да предвиђена последица (смрт оштећеног) неће у конкретном случају наступити или да he je моћи отклонили. Међутим, шегово чињење, нарочито с обзиром на број, тежину и смештај удараца, не даје основа за такав закључак, већ напротив за зашьучак да je пристао да та последица наступи, код чега je неодлучно, да ли jy je и желио или не. „Како ни младеначка непромишљеност не може утјецати у правцу закзьучка да се ради о нехатном дјелу, ваљало je жалбу јавног тужиоца уважити и пресуду преиначити у дјелу t> правној квалификацији дјела .. .“ Као шло се види y овом случају постоје два различила схватања у погледу кривице оптуженога, која су довела до различите квалификације дела и осуде. Поставља се сад питаше која je од ових двеју одлука правилнија, односно да ли овде постоји убиство са евентуалним умишљајем или из нехата (свесног нехата), или пак телесна повреда квалификована смрћу. Поред овога поставља