Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

339

давству употребљава за његово утврђивање, a што je задавало и задаје пракси велике тешкоће. Према томе, да би се утврдило пристајање на последицу, као услов за постојање евентуалног умишљаја, потребно je искључити могућност предузимања радње извршења услед оног олаког држатьа које сачињава свесни нехат. Ово ce једино може постићи ако се узму у обзир и одену све околности дела у питагьу, јер се правилна одлука по овоме, као и по осталим питањима, може донети само на основу свих и тачно утврђених околности једнога случаја, како објективних тако и субјективних у њиховом јединству. Неоспорно je да je ово прилично отежано, jep у погледу околности субјективне природе, као што су; свест о делу, хотење његовог извршеша, пристајање на предвиђену последицу и др., обично недостачу докази, пошто су то чињенице унутрашње природе и претстављају интимну ствар оптуженога. Редовна je појава да се скоро сви оптужени бране не само да нису предвидели или могли да предвиде тежу последицу, него je нису ни пожелели акамоли пристали на гьу. Зато се за утврђивање ових околности обично служи чињеницама објективне природе, jep се ове могу чулима опазити и скоро са апсолутном тачношћу утврдити. Само, при овоме се не сме искључиво ослонити на ове околности, jep могу да се десе извесна отступања од нормално замишљеног тока ствари. Стога je неопходно, поред ових околности, узети још у обзир побуд'е и мотиве ради којих je дело извршено, држање учиниочево за време и после извршења дела, да ли се трудно да поправи нанету штету и да ли се искрено кајао, затим његов живот и све остало што може да пружи више светлости на личност учиниоца и његово дело, а што може да се утврди. Иако ове околности не откривају довољно лраво сташе свести и воље код учиниоца у тренутку радње извршења, ипак се не смеју занемарити јер дају реалну основу за одређено утврђење истога. Значај ових околности не може се потценити изговором да учинилац може код неких и да глуми, као например, код кајаша, jep код свих то није могуће. Према проф. Живановићу, испитивање шта би извршилац радио да je предвидео последицу као извесну, што уствари претставља испитивање једног замишљеног душевног стања, морало би се вршити на основу карактера извршиочева, jep од овог зависи да ли би се ко уздржао од радње да je последицу претставио као извесну (Т. Живановић, цит. дело, 193). Нема сумње да се може доћи до закључка да je оптужени пристао на наступање предвиђене смрти ако се узму у обзир само извесне објективне околности овога случаја, као што су: број и јачина удара, место удара, дебљина коца, и начин наношеша повреда. Исто тако може се сматрати, као што то Врховии суд налази, да чињење оптуженог, нарочито с обзиром на број, тежину и смештај удараца не даје основа за заюьучак да je он олако држао да смрт ■.оштећеникова неће наступити. Али с друге стране, исто je тако не-