Анали Правног факултета у Београду

486

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je дотле недвојбено припадала. Taj corpus separatum претстављао je дакле израз мађарске агресије против Хрватске и узурпацију права, који Угарска никад није ни имала на Ријеку. Но тај инструменат туђинског продора на хрватско земљипгге послужио je посдије Првог светског рата, да и поред изопаченог тумачења права народа о самоопредјељењу овдје позове и на то као на неки државноправни аргуменат на тезу о наводно трајном самосталном државноправном статусу Ријеке изван Хрватске. Сад се то узело као мост, преко којега се Ријека имала привести у склоп Италије... Иако само инструменат сЬашистичког империјализма, ипак je овај Уговор о Ријеци представљао дакле и неку позитивност. Она се, ма колико то чудно изгледало, састојала у томе, да je фашистички Рим истовремено с уклањањем Ријечке државе ликвидирао и стари corpus separaîtum. Сад су ти државноправни хисторизми били јасни као пуно средство отимања југославенског територија“ (стр. 241-21. У књизи се налази низ врло проницљивих запажања и врло добрих закључака, - нарочито у вези с данунцијадом и ..завереницима“ уопште. Његова еластична државноправна анализа ријечке државности бесумње ће остати. Писан правилно уочава деловање разних друштвених снага (нарочито лруштвена карактеристика италијанског иоедентизма, стр. 7). Изобиље примедаба испод текста показује да je писац налазио доста материјала, да je осећао карактеристичне акценте у графи и да je желео да у сам текст унесе само пречитићену материју која упућује на закључак. Пиоац je користио фондове Државног архива на Ријеци. Но, поставља се цитате нису ли локални извори могли дати више. Локална штампа je консултована, али зашто није дат пуни приказ јавног мнења у југословенским градовима и у Италији? „До погрешних закључчка би дошли, ве.ли аутор, ако би догафаје у тада окупираној Ријеци посматоали независно од збиваша у сусјвлним земљама, я нярочито без везе с опћим политичким приликама у свијету. Ријечки догађаји сами за себе не би се могли правилно ни у потпуности схватити“ (65-661. Мефутим, не вили се довољно да je писан успео и да оствари своју методолошку поставку: ако се ставови запахтних савезника и унеколико политичка Клима Рима и доносе, о Јутославији и ситуапији v н>ој. нема шшгга. Книга nonrh. критика италијанских аутора. Критика становишта супротне стране je бесумње позитивна ствар, али ово није требало да буде основица. Аналитичке студаје италијанскгих аутора могу се потпуно превазићи нашим радовима сличног правда, с новим матвријалом. Отуда, ма како да су пипхчеви закључци добро изведени а материал добро проучен, не изгледа нам да се, на широј основи, неће моћи о истом предмету радити и касније. На извесним местима има се утисак јуридициоата ; у условима јесени 1918, где се све старо ломило, писай се бави јуристичким нијансама. Писац тпажи изборност за „Консиљо национале“, а да ли je Народно вијеће било изборно? Опширније je требало изложити државноправну стварност ријечке државности од новембра 1918 до 12 септембра 1919. Отсек „Данунцијев залог и ријечко питање на међународној конференции у Паризу“ (стр. 113-143) испао je гфилично тежак дословним преношегьем садржине па и делова текста разних меморандума у првом периоду Д’Анундијеве узурпације. Исто тако, писац се у поменутом отсеку много служио Шишићевим Јадраиским питањвл. Има и ситнијих замарака. Но, у сваком случају, наша историографија добила je врло корисно и вредно дело које треба препоручити. В. Храбак