Анали Правног факултета у Београду

487

ПРИКАЗИ

Robert К. Merton: ELEMENTS DE MÉTHODE SOCIOLOGIQUE. Paris, Pion, 1953, 250 p.

Књига претставља француски превод методолошког дела Мертоновог рада Social Theory and Social Structure. У уводу писац истине да социологија на данагшьем нивоу свога развоја није у стању да пружи научно решење за већину најакутнијих друштвених проблема, као што то нису биле у стању медицинске науке у XVI или XIX веку за већину болести. Он сматра да социологија може најсигурније надредовати путем развијања специјалних теорија, мање импозантних од ранијих свеобухватних социолошких система, эли зато изграђеких на солиднијим основама и емпириски проверљиви. Социологија још није сазрела за деловит теориски систем у ком би логички биле садржане све појединачне теорије и све чихьенице друштвеног живота. Мертон, међутим, није једнострани емпиричар који би негирао научну вредност општијих теориских закльучака. У првом делу кньиге у ком се расправља о односу између теорије и емпириског истраживања у социологији, подвучени су: важност теориских ставова као оријентације у истраживању чињеничног материјала, значај логичке анализе социолошких појмова и теориске интерпретације емприским истраживањем сакупльених података, важност теориских 4 уошятаваньа формулисаних у облику социолошких закона и хьихова улога у научним предвиђањима. Но да би били плодни теориски закључци морају бити прецизни, логички доследни и емпириским путем проверљиви. Ради олакшаваша процеса проверавања Мертон сугерира корйсност праксе да се за сваку теорију дедуктивним путем изведу њени имплицитни закључци, што треба да послужи као полазна хипотеза нових истраживања (16 —40). Анализирајући улогу емпириских Iистраживан>а у теориском развоју социологије писац констатује да се у последње време чешће сусрећу социолози који сједишавају теориску делатност са те ренским истраживањем. Он сматра погрешним схватање да се улога емпириских истраживаша своди на пасивно проверавање унапред изграђених теориских хютотеза. Истраживања имају далеко већу и активнију улогу у развоју теО'рије; она потстичу теориску мисао, мењају и преоријентишу теориска схватагьа и дубље разјашњавају поједине теориске ставове (42-3). На многим конкретним примерима писац илуструје ову своју тезу о стваралачкој улози емпириских истраживања. У свету чињеница научника увек очекуЈУ изненађења, Истражујући једну ствар он често открива сасвим неочекиване појаве које могу да у сасвим другом светлу поикажу одрећени проблем и доведу до измене полазиих теориских хипотеза. Норе методе емпириског истраживања утичу на преоријентацију теориских преокупација. већ самим тим што на појединим секторима знатно повећавају обим чињеничних података. То изазива нове хипотезе и олакшава њихово проверавање (56 —60). Темељно емпириско истраживање тражи велику црецизност појмова да би се могли разликовати и посматрати поједини примерци предмета и појава на које се појмови односе. Оно што се обично назива тенденци)ом ка крантифицирању у емпириским истралсивањима јесте посебан случај нужности да се прецизирају ооновхги појмови (60 —66). Централно место у књизи заузима проблем функпионалне анализе у социологији, Ова je, по мишљењу аутора, кајплоднија али и најслабије теориски разоађена социолошка метода. Функциояална анализа обично почива на три постулата: (1) да елементи културе и све основне друхнтвене активности стоје у функционалном односу у оквиру целине друштвеног система; (2) да сви елементи културе и друштвеног живота имају одређене социолохнке функције; (3) да су