Анали Правног факултета у Београду

489

ПРИКАЗИ

поменутом варијабилитету средстава којима се могу задовольити поједине функционалне потребе, треба анализу сваког појединог елемента вршити кроз призму структуре друштвене целине. Само статичка функционална анализа je, међутим, једнострана, јер ce запоставља проучавање динамике структуралних промена. Појам дисфункције, везан уз појам напетости и неравнотеже у друштвеној структури пружа полазну базу за проучавање друштвене динамике. Посебан проблем претстављају идеолошке и политичке импликације социолошких функционалних анализа. Y илустрацији ових методолошких принципа писац ce највише задржао на проблему разлике између отворейих и латентних функција (134 —186). У разлици између те две врсте функција изражава ce несагласност између свесних мотивација неког друштвеног поступка, обичаја, организације и сл. и гьихових објективних последица и стварних функционалних улога. Субјективни мотиви не морају бити истоветни са стварном функцијом или се с њом могу поклапати само делимично. Ова дистинкција има, по писцу, велики методолошко-теориски знача ј. Пре снега она. помаже да се објасне колективни поступци који на први поглец изгледају потпуно ирационални. Најизразитије je то у случају друштвених поступака који се и да.ъе практикују, иако се њихов отворени прокламовани циль не постиже, а ко je се обично сматра само ггредрасудама или репидивима. У примитивним заједницама постоје, например, разни облици верских церемонија формално намењених утицају на природу. Али латентна функција тих колективних обреда je у одржазагьу друштвене кохезије и то оправдана гьихово упражњавање, мада се помоћу њих ништа не доприноси остварењу њиховог прокламованог цильа. Мертонова концепција функционалшзма, поред многих својих несумњиво сригиналних страна, недовольно усмерава социолошка истраживагьа на анализу карактера друштвене узрочности. Разни елементи друштвеног живота налазе се сједињени у својој сЬункционалној структури посредством међусобних узрочних веза. Тек испитивагье карактера тих веза може потпуниле открити врло разнолик значај који поједини елементи друштвеног живота (делатности, организации е, духовые творевине. итд) и општи природни у слови имају на формирање и мењање друштвене структуре. Само на бази проучавагы узрочних односа .могу се утврдити узрочно-последичне везе и односи између појединих елемената у друштвеној структури. Да би се пак могла створити научна слика о функционалној структури некол дрчштва у олређечом моменту и изградити солидна основа за гшедвиЬалье разних могућнбсти динамике њеног развоја у ближој будућнооти није довольно само разумевање мећусобних односа њенчх разних елемената. већ и могућност што егзактнијег мерења . .специфична тежине“ појединих функционалних потреба и узрочних компоиената ко je ту друштвену структуру сачигьавају, О томе колико су постојеће научне теооије и инструменти у еоциолпгији приклэлни и алекватни за ту сврху и у ком правду их тпеба усавршавати Мертон није оекао готово ништа. Книга показухе велику наччну епудипију лиспа. Као методологией над она ie утодико гедностоана што се излагэгье задржало углавном на 'геройском и логичком плану, док се о технигда истраживагьа и напоге инструментима помоћу којих се поједини пробдеми могу најесћикасније захватити ввло мало распоавльа. Но с обзиром по ппстоји читав низ метолодопгких приручника v којима се готово искльучиво приказује техника сопио.дошких истраживягьа и овэква претежно само теооиска расправа о методологији има своЗу несумњиву вредност.

Војин Милић