Анали Правног факултета у Београду

410

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тотални или бар предоминантни и кад се и држава у односу на грађане који су тада сви слободни редуцира на равноправан правни субјект. То je период у коме грађани стичу према држави субъективна права, а она дужности према њима, због чета се успоставља административно судовање које утврђује ова права и дужности. Тек тад се администравитне интервенције претварају у правна правила, материјална и процедурална. Декретирано право. Даљи степен у развитку права јесте издвајање декреторне функције државе као нечег квалитативно новог у односу на спонтани и стихијни развитак правнйх правила из праксе државних санкщца, На одређеном степену развитка, декретирање правнйх правила са унапрпјед одређеном сврхом (која je најпре замишљена y глави законодавца), издваја се као нужна последица дотадашњег стихијног раззитка. Правна правила тиме постају језик којим говори држава. Историски, први облици правнйх декрета јесу декрети о стваран>у и организацији саме државе, а и логично je да држава најприје саму себе организује, прије него што као држава може функционисати и стварати правне норме. На то je тјера жестина класне борбе у којој се све државне установе врло брзо показују било као ефикасне или неефикасне. Класна борба непосредно диктира да се неодговарајуће форме одмах замјењују бољим. Појава декретирања, и то најприје организације само државе, значи уједно и издвајање једне даље посебне гране права која je битно декретирано право. То je државно организационо право. Појавом декретираног права чији je први облик државно-организационо драво, издваја се и норлативна функција државе као посебна категорија која постелено обухвата све гране права, односно држава настоји да цјелпсходно регулише својим прописима све оно што je дотада било препуштено стихијном развитку. Оваква настојања да се потисну сви извори права осим декрета развијају се и јачају паралелно са јачањем и централизацијом државне власти. Међутим, та настојања за свеобухватним декретирањем имају своју унутрашгьу границу'. Не може се найме декретирати кретање својине које je независно од државе као што je то метаморфозно и антиметаморфо зно кретагье гдје je због тога владајуће спонтано развијено право. Ту се меже декретирати само на основу научног предвиђања таквог кретања и усмјеравати то кретање. То je пак могуће тек под диктатурой пролетариата. Цјелокупно стварно декретирање у ранијим фазама развитка држава може се због тога уствари редуцирати на декретирање организационих форми државе и њених установа и административних мјера. Административно право je такођер типично декретирано право јер оно претставља саму дјелатност државе. Према томе, и овај момент сдада у одређивање административног права. Међутим, иако декретирање има своје унутрашње границе које су одређене независним кретањем својине, ипак je у току развитка свеколико право добило облик декретираног права.