Анали Правног факултета у Београду

419

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

те je француски Conseil d/Etat све до новог регулираша 1900 строго примењивао то ограничеше. Слично je правило вриједило и по некадашњем југос л эвенском Закону о Државном савјету и управнии судовима од 1922, и то у смислу да се пред Државним савјетом могао покретати управни спор због шутње само кад je акт требало да донијесе иајвиша управна власт у дотичној управној ствари. Такво ограничење опће клаузуле не полази од природе ствари, већ од формалног момента доносиоца управног акта, и оно ослабљује читаву конструкцију заштите пред шутшом, јер незгодне посљедице наступају тамо гдје шути првостепени орган, а то су најчешћи случајеви. Из тога практичног примјера јасно избија далекосежност француске реформе оД 1900, кад je неприродно ограничење укинуто, а уведена неограничена важност опће клаузуле. А неограниченост те опће клаузуле поготову je очигледна у данашњем југославенском праву. У условима све јаче децентрализације управе, јачањем правног положа’? комуна, a крај начела двостепености управног поступка, локални су органи главни и најчешћи органи који доносе рјешење у управном поступку првог степена, па би зато свако описано ограничаваше примјене ошће клаузуле постало нарочито анахронично и реакционарно. 3. Два система заштите пред шутњом. Што се тиче практичког провођења правне заштите пред шупьом администрације, развила су се у појединим европско-континенталним земљама два разна система, и то с обзиром на питан>е код којег се државног органа покреће та заштита. Француски систем признавао je, како je већ речено, све до 1900 само заштиту пред шутњом највише управне власти, тј. министра, и то по, правилу у облику тужбе због прекорачења власти („recours pour excès de pouvo'r“). Ta ce тужбд похретала пред Државним савјетом само кад министар није у законском року донио рјешеше по уложеној хијерархијској жалби, а тужби није било мјеста кад он поводом поставл>еног захтјева није донио рјешење као првостепена инстанција. Декретом од 17 јуна 1900 проширена je заштита на шутшу ма које управне власти, обухваћајући тиме дакако и предмете гдје je првостепени акт требало ове донијети баш највиша управна власт. Као у многим другим питашима управног поступка, тако je и у овим стварима ишло француско првао традиционално осебујним путовима: полажући далеко већу важност на управносудску контролу него ли на инстанционо рјешавањ|е у управном поступку, оно ни некоћ ни данас не прописује да се против шутње првостепеног управног органа мора тражити ремеди ј најприје код више управне власти, већ странка може непооредно покренути управносудску тужбу. То je посљедица начела да управна жалба за странку није обавезна ни онда кад постоји првостепени акт, већ и у тим стварима незадовотьно лице покреће управни спор непосредно (omisse medio). Према томе постоје у француском праву