Анали Правног факултета у Београду

420

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

два случаја кад странка долази у прилику да покреће управни спор због шугње администрације: први je случај кад шути првостепени орган без обзира на то какав je његов положај на хијерархијској љествици, a други je случај кад првостепено рјешење постоји али виша инстанција није ријешила жалбу коју je странка ипак уложила. Због необавезности управне жалбе овај се други случај јавља размјерно много ређе. Сасвим другим и за оно вријеме посве новим путем пошао je законодавац Аустриске Републике, те се према његовом регулитоан>у и читав систем који он проводи, може назвати аустриским системом с двије развојне фазе. Битно je његово обиљежје до 1934 да се запггита даје само због шутње првостепеног управног органа: према Закону о опћем управном поступку од 1925 може странка по протеку законског рока тражити да њезин захтјев ријеши виши управни орган, који би у нормалним случајевима одлучивао поводом жалбе, a тај виши орган дјелује онда као прва и задша управна инстанција. Овдје дакле постоји типичан примјер за онај облик заштите од шутње који je приказан у прошлом параграфу, тј. кад се законским путем не даје шутњи позитиван или негативен смисао, већ jy се напросто узима као чишгницу, ко.'а оправдава деволуцију надлежности. Свакако, то помицање стварне надлежности долази у обзир тек кад то странка посебно затражи, а не и аутоматски, па je и та заштита везана уз одређене процесне претпоставке. Но тај аустриски систем имао je у својој првој фази до 1934 два велика недостатка. Први je недостатак био у томе што није било никакве правке заштите кад се и друтостепени орган оглушио на захтјев странке, а други je недостатак био у томе што се на подлози начела деволуције није ни могла у оквирима управног поступка поставили никаква ефикасна заштита кад je првостепено рјешеше требало да донијесе хијерархијски највиша управна власт. Према томе je начелно постојала у аустриском праву до 1934 управо опречна ситуација него ли у француском праву до 1900: док у Француској није било заштите пред неактивношћу нижих управних карика, дотле у Аустрији није било заштите пред неактивношћу Ri.ni тих управних кархгка. Такво незгодно стање, критизирано од дојединих уважених аустрискт-гх писаца (напр. Herrnritt), битно je поправлено планом 164 Устава од 1934 у смислу да се може повести управни спор пред судом ако највиша управна власт није у одређеном року донпјела рјешење по жалби односно првостепено рјешење. Практички су тиме бхгли обухваћени сви случајеви шутње администрадије тако да je на првобитно регулирање из 1925 накладно додан модифицирани француски систем управносудске заштите. Ова начела вриједе у Aycrpnjli и данас, те су садржана дијелом у обновљеном Закону о опћем управном поступку, дијелом у чл. 131, ст. 1, точ. 2, Савезног Уставног закона, a дијелом у чл. 26 и 27 Закона о управном судишту од 1952.