Анали Правног факултета у Београду

424

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

чије прописано“) (5). У вези с рачунањем тих рокова нема ни у нашој земљи ни игдје друтдје никаквих прописа о његовој горшој граници која би за странку вриједила у смислу да би прекорачеьье рока преклудирало њезин деволуциони захтјев на једнбк начин као што je то код редовног жалбеног рока. Практички се на тај начин отвара могућност временски немаксимираног. безрочног постављања деволуционог захтјева другостепеном органу, али je питање je ли таква либералност увијек корисна ако се притоме не веже странка да посебним поднеском ургиса првостепеыо рј шэне, будући да je теоретски могуће на тој подлови замислитл упраго апсурдне појаве. j-рећа претпоставка, заједничка југославенском и аустриском. регулирању, постоји у томе што до деволуције првостепене надлежности на ыепоередно виши орган не долази истеком рока аутоматски, већ само по захтјеву странке. Закон о управним споровима je у том погледу прсписао тек то да се странка има право обратит .. са својим захтјевом другостепеном органу“, али се та одредба може тумачити на два начина: или у складу с начелима редовног жалбеног рјешавања, да се деволуциони захтјез упућује вишој инсташдији посредством ниже која je пропустила донијети акт; или да се тај захтјев упућује другостепеном органу непосредно. Док у прилог првој алтернативи иде чињеница што се код првостепеног органа налазе списи (па можда чак и документ започетог испитног поступка), дотле у прилог другој алтернативи иде могућност да првостепени орган задржи код себе и тај нови захтјев странке, па тако jour већма затегне с рјешавањем предмета. У овој дилеми није дао прецизан одговор ни досад једини коментатор нашег Закона о управним сдоровима, Б. Мајсторовић, но ja бих се одлучио за другу алтернативу jep она брже води до циља (6). Осим ових трију нужних претпоставки, јутославенски Закон о управним споровима није донио Шlкаквих других прописа о заштити пред шутгьом првостепеног управног органа. (Чак je читаво то регулирање требало да буде прије ствар прелазних наређења Cnher закона о народним одборима него Закона о управним споро-

(5) Закон о народним одборима котара чл. 159 т. 4, Закон о народним одборима градова и градских опћина чл. 168, т. 4, и Закон о народним одборима опћина чл. 138, т. 4. Како je међутим опћи шездесетодневни рок утврђен савезним законом, а та материја припада. према чл. 15, т. 5, савезног Уставног закона, у искључнву надлежност федерације, може се покренути питаьье за које ствари вриједи црногорско нормирање тридесетодневног опћег рока. Из чл. 76, ст. 1, Опћег закона о народним одборима од 1952 јасно произлази да су додуше до доношења савезног закона о опћем управном поступку народне републике овлаштене регулирати поједина питања управног поступка, али произлази и то да такви прописи вриједе кад их примјењују народни одбори, а не и други државни органи кад воде првостепени поступак! То становиште потврђују и прве ставке цитираних црногорских чланова. (6) Коментар Закона о управним споровима, Београд, 1952, стр. 76. Писац найме говори, коментирајући чл. 23, како странка има ..да се одмах по истеку рока обрати другостепеном органу'*, а из тога би се могло извести да je он за другу алтернативу. Но одмах након тога ставља све у сумњу компарацијом како ово обраћање . . . одговара жалби''.