Анали Правног факултета у Београду

425

ШУТЊА АДМИНИСТРАЦИИ

вима као изразите управносудске кодификације.) Али при критичном рашчлањивању његових одредаба и копирању са страним законодавством долази се до закључка да садашње регулисање није потпуно и да се у пракси могу лако појавити питања која безусловно траже своје рјешење на овај или онај начин. Тако се из изнесених компаративних података вида да су југославенски рокови у просјеку знатно краћк од аустриских (шездесет дана према шест мјесеци). Кад je аустриски закон о опћем управном поступку прописивао досад набројене три основне претпоставке додао им je и једну даљљу од битне важности: неактивност првостепеног органа постаје основ за деволуцију надлежности само „ако се може приписали у кривицу управног органа“. При провођењу те чегврте претпоставке Бечко je управно судиште тридесетих година овог етољећа развило праксу кој-а je додуше у цијелости обухватила тај проблем, али у извјесном смислу на терет администрације; кривица управног органа постоји увијек осим гдје je до прекорачења рока дошло услијед пропуста саме странке или каквог неотклонивог догађаја (постоји напр. таква кривица управног органа кад je он морао прибавили, ради рјешења предмета, понуђено доказно средство, па то ни je учинио на вријеме). Ако je аустриска управносудска пракса могла ту претпоставку тумачити строго, у великој мјери на терет администрације, јер су били утврђеип и дугачки рокови за доношење рјешегва, тада се тај проблем разлога који могу оправдали закашњење првостепеног органа, несумњиво покреће крај знатно краћих јутославенских опћих рокова. За првостепени управни поступак, како je већ спомеяуто, нема у тој ствари никаквих изричних прописа Закона о управним спсровима већ постоји једно правило које може оправдали недоноЈпеше рјешења о жалби и које ce приме&ује код судске 'гужбе. То правило садржано je y врло еластичној формулацији за потребе управног спора, те ће му судови тек морати да одреде прави садржај. Но двојбено je да ли се оно може кратким путем примјењивати и у случају шутње првостепеног органа, премдатоможе овоме итекако конвенирати, па није нипошто искључено да he у тој ствари бити потребно допунити садашше прописе новим одредбама 5. Судака тужба због шутње управног органа. дској заштити пред шутњом администрације има мјеста, према југославенском, аустриском и њемачком праву, у два основна случаја. Прво, кад није донијето рјешење по жалби на првостепени управни акт (чл. 23, ст. 1, Закона о управним споровима), и друго, кад није донесен првостепени акт против кога да je донесен нема мјеста жалби у управном поступку. У овај се други случај не рачуна само ситуација кад je жалба изријеком искључена гутем ■неког на закону основаног прописа, већ се рачуна и ситуација кад првостепено рјешење треба да донијесе највиши управни орган,