Анали Правног факултета у Београду

457

ПРИЛОЗИ

среза о томе. Најзад, кад дуг буде враћен, они су били дужни да обавесте о томе среску скупшгину. Уколико би већил односно коџабашија задужили село без знавьа и сагласности сељака и без одобрења среске скупштине, то задужење није обавезивало село, већ онога који je закључио дотични уговор о зајму. Читав овај поступак око задуживања села имао je за циљ да сведе на минимум евентуалне злоупотребе и лакомислено задуживање села, што га je економски упропашћивало. Односи излеђу чифлик-сајбија и чифлигара. У доба кад je донет овај Законик, плодно Битољско поље, Пелагонија, било je прекривено чифлицима. Чифлици су били крупни земљопоседи у рукама земљопоседника, чифлик-сајбија, a обрађивани од сељака беземљаша, чифлигара, који су могли бити закупци (кесимџије), наполичари (чифчије, исполџије) и пољопривредии радници (момоци), Овај Законик садржи одредбе само о односима чифлик-сајбија и чифчија (наполичара). Он одређује да чифлик-сајбије не могу да узимају од чифлигара-чифчија више него што je уобичајено. А у то доба било je уобичајено да чифчије дају половину приноса чифлик-сајбији. Законик je, такође, забрањивао чифлик-сајбијама да терају чифчије да им кулуче. Но, он je такође налагао чифчијама да савесно испуњавају своје обавезе према чифлик-сајбијама. За кршење ових шегових одредаба, Законик je предвиђао за прекршиоца кривичну одговорност. Борба против самовоље појединих чиновника. За село je била права напаст појава да су разни чиновници, предузимачи и други који су одлазили у села ради обављања одговарајућих послова, хранили се, пили и становали, а нису плаћали оно што су потрошили, већ je то ишло на терет сељака. Због тога je Законик хтео да стави крај оваквој пракси и прописивао да се све што се на овај начин потроши, мора платити. Једино je обавезивао село да обезбеди стан тим људмма уколико нема хана у селу и да им д§ воду за пиће. Одређивање горње границе такси владика и попова за поједине верске обреде. Изгледа да je грамзивост владика и попову дојадила не само становништву села већ и отоманској власти, јер су они узимали више него што je „било ред“ за одговорајуће обреде. Због тога je Законик забрањивао узиманье такси већих од уобичајених и предвиђао одговорност владика 'и попова у случају да прекрше одредбе овога’Законика о томе. . Нормирање каматне стопе. Зеленашки капитал je у знатној мери високом каматном стопом и узимањем интереса на интерес упропашћивао сељака. Због тога je Законик максимирао каматну стопу на 8% годишње и забранио узимање интереса на интерес. Али, та забрана није била, као неке друге, обезбеђена и кривичном