Анали Правног факултета у Београду

464

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„И првостепени и другостепени суд пресуду заснивају на нравном схватању да акт одобрења преноса који се тражи по чл. 1 Уредбе о контроли промета непокретностима чини битни услов ваљаности уговора и да je уговор постао неваљан чим je одобрение ускраћено решењем Народног одбора. Доследно томе оба суда узимају да накнадно одобрење преноса које je дато решеньем истог народног одбора не утиче на ваљаност уговора и не може учини’ш ваљаним уговор који je већ раније због одбијања одобрења постао неваљан. „Ово правно схватање није законито а посебно не произлази из дрогшса Уредбе о контроли промета непокретностима. Поменутом Уредбом непокретности нису стављеке ван промета него je промет у општем интересу подвргнут контроли тако да се пренос не може извршити без претходног одобрења. Уговор којим се ствара правки основ преноса није ништаван, јер предмет уговора није нешто што je у промету немогуће или што je у промету забранено. Одобрение преноса јесте одгодни услов од кога зависи дејство уговора. „Кад постане извесно да одобрење неће бити дато и не постоји никаква могућност да се то одобрение добије, онда je јасно да je одгодни услов осујећен и да je' због тога уговор без дејства. То одговара вољи странака које имају у виду принудне прописе Уредбе о контроли промета непокретностима. Но, оваква правна немогућност не наступа join самим фактом да je решеньем надлежног одбора, које je формално правоснажно, ускраћено одобрение. То решење може бити изменено одлуком народног одбора увек на нову молбу купца или продавца као што je и учигьено у овом случају накнадним решењем. Накнадно решетье које, полазећи од прописа чл. 1 Уредбе о контроли промета непокретностима, одговара општем интересу, истовремено je у складу са уговором странака и према томе може имати значај испуњеног одгодног услова. „Супротно гледиште могло би доћи у примену само да су странке тако уговориле, тј. да су странке утврдиле време до кога мора да се исходи одобрение. У овој ствари тужитељ то не тврди, а из неспорних чињеница да je некретнина која je предмет уговора предата у посед купцу join 1949 године кад je и куповна цена исплаћена и да отад купац несметано поседује кућу у којој станује, следује закључак да су странке хтеле да уговор важи све док постоји правна могућност прибављања одобрења.” 3. —■ Правна теорија, и наша и инострана, у погледу ових питања нема јединствено становиште (1). Ове разлике у схватањима долазе отуда што се различито схвата одобрекье државног органа, његов циљ и значај у односу на правки посао за који се захтева. Негде je одобрење форма правног посла (француска правна теорија); негде je одложни услов који чини ове правне послове висећим сравним пословима (један део француске правне теорије, немачка

(1) а) Облигационо право, општи део I, према белешка.ма са предавала професора М. Констаитиновића, средио В. Капор, Београд, 1952, стр. 54; б) Jurij Stempihar: Civilno pravo, Osnutek splošnega delà obveznosti, Ljubljana. 1952, str. 36) в) Андреја Гаме: Увод у грађанско право, општи део, Београд, 1952, стр. 253; г) Ј. Хрнчевић: Две неправилне пресуде, Борба од 17 октобра 1953; д) В. Zokovlć: Osvrt па članak dr. Josipa Hrnčevića ..Dvije nepravilne presude”, Naäa zakonitost, 1/54, Zagreb, str. 33; ђ) Dr. I. Mille: Povodom polemike Hrnčevlć — Zoković, Naša zakonitost, 6 — 7/54, Zagreb, str. 341.