Анали Правног факултета у Београду

469

СУДСКА ПРАКСА

Поменимо да и у Немачкој по Закону о савезном управном суду постоји могућност продужења рока (§ 20). (Gesetz über das Bundesverwaltungsgericht, Handkommentar von dr. Carl H. Ule, Berlin, 1952, str. 95.) • 1 3. У наведеном решењу Савезни врховни суд пошао je од теориске поделе рокова на матери јалноправне и процесноправне. Рок из чл. 21 Закона о управним споровима убраја у материјалноправне преклузивне рокове и стога не допушта продужење рока у случају кад je последњи дан рока празничан дан. Међутим, не треба изгубити из вида да je већ давно проф. Цуља указао да je нецелисходно при рачунању рокова правити разлику између матери ja лноправних и процесноправних рокова. Овде наводимо гьегове разлоге: „Обично се тврди да прописи о продужењу, повраћају, о току и одржању рокова . . . вреде само за процесне рокове, док се рокови материјалног права не могу на тај начин ни продужити, ни повратити или одржати...” Даље, проф. Цуља закпвучује; „Ми држимо да процесни прописи, који говоре о томе, кад he се сматрати да je становити поднесак стигао суду, вреде и за рачунање и одржање материјалноправних рокова, пошто у материјалном праву нема аналогних прописа, али нима ни супротних“ (Др. Срећко Цуља; Грађанско процесно право, Беотрад, 1936, стр. 415, цримедба 1). У прилог овог гледишта указује и чињеница да поједина законодавства и у извесним материјалноправним прописима грађанског права регулишу питања последњег дана рока на исти начин као и процесни прописи. Тако например Немачки грађански законик (чл. 193), Општи аустриски грађански законик (§ 903), Швајцарски закон о облигацијама (чл. 78). У коментару чл. 193 Немачког грађанског законика, који допушта продужење рока због празничног дана, Штаудинтер истине да овај члан важи за све врете рокова и термина, али уколико се односи на случајеве кад их одређују странке онда je само правило тумачења (Staudingers Kommentar zum BGB, I В., München, 1912, стр. 684 т. 3). Руски грађански законик нема изричитог прописа о овом питању, али судска пракса на све рокове примењује правила процесног права. (М. М. Агарков и др,: Совјетско грађанско право, књига I, Београд, 1948, стр. 138, бр. 167, стр, 144, бр. 173 и стр. 148-150, бр. 181-2). Најзад не сме се губити из вида да су матери јалноправни прописи грађанског права, углавном, имали у виду дуже рокове и да стога вероватно многи законици нису ни смаграли нужним ближе одредити рачунање последњег дана рока. Сматра се например да je рок застарелости довољно дугачак да се не мора тужба предавати у последньем часу (Planiol-Ripert: Traité élémentaire de droit civil, T. I, Paris 1950, стр. 1056, бр. 3157). Овде ce може поменути још један моменат који je већ давно залажен, У једној својој белешци проф. Перић je истакао да у извесним грађанским законицима нема прописа о продужењу рока због празника jep се „приватноправни саобраћај међу људима врши сваког дана и сваког часа (неравно,