Анали Правног факултета у Београду

470

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

радним данима више него празницима, дан>у више него ноћу), те на тај начин, сасвим je равнодушна чињеница да ли последши дан за извршење неког материјалноправног акта пада у празнични дан односно у дан кад суд не ради“ (О уговору о продаји и куповини, Београд, 1921, стр. 272). Инсистиранзе на подели рокова на матери јалноправне и процесноправне у нашем случају не доприноси решењу које захтева улога управног спора. Нарочито стога што je рок кратак и пгго овде није реч о грађанскоправним односима на које се односи подела на материјалноправне и процесноправне рокове, него о административноправним односима у којима се управа појављује ca јачом вољом. Поред тога код управног спора у питагьу je и заштита закбнитос’ги за коју су заинтересовали не само појединци, којима су угрожена њихова права, него и друштвена заједница. Зато например у Законику о кривичном поступку од 10 септембра 1953 где je првенствено наглашен друштвени интерес, допуштено je продужегье рока за подношеше тужбе ако последней дан пада на дан кад суд не ради (чл. 84, ст. 4). Према томе, не видимо разлоге зашто би било потребно и корисно из основа мењати утврђену праксу. Уколико би се за управне спорове усталило ново гледиште наше судске праксе, оно неминовно, у известим ситуацијама, мора водити скраћивању рока, не само кад рок пада у недел>у, већ и кад су у пигању поједини празници који обухватају по два а некад и три дана (например Нова година, 1 мај, 29 новембар и др). Свакако да странкама остаје могућност да тужбу пошал>у поштом, али не би требало заборавити да велики број места нема поште и да недељом и празником не раде ни судови, ни претежна већина пошта у земл>и. Не може се захтевати од грађана да врше какве радње пред судом или поштом ако ни суд ни пошта не раде, Целисходније je оставити могућност грађанима да подношењем тужбе наредног дана после празника остваре рок прописан законом, него да се строгим тумачен»ем рачунаньа овог рока грађанима може смањити рок кзји je већ доста кратак. За слободније тумачење рокова у управном спору залаже се и проф, др. Л. Вавпетич („Неки проблеми у вези са општим управним поступком“ умножени реферат са Првог конгреса правника, сПр. 50—52, 6р. 21). Као што се из изложеног види, многи разлози говоре у прилог раније већ утврђене праксе наших судова, како би либералнији став у погледу рачунања рокова код управног спора што више омогућио заштигу права грађана и ефикаснију контролу законитости рада управе.

Драгаш Ђ. Ценковић