Анали Правног факултета у Београду

478

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да би могао бити усвојен, бар у садашњој још увек постојећој зат е гнутости у свету. Др. В. Иблер: Право прогона данас. Данапиье стање права прогона најпрецизније одражава нацрт Хашке конференције од 1930. Ипак, иако у основи и данас добар, овај нацрт одредбе о прогону има доста неодређености, особито у вези с правом риболова. Писац расправља неколико неодређености: тренутак почетна прогона, место одакле се он може почети (да ли из спољног морског појаса, ван територијалних вода), питање овлашћења брода за прогон, његове минималне навигационе опреме да би прогон могао правилно вршити, права ваздухоплова на прогон (писац сматра да им треба признати право), тзв. „изведене присутности“ брода прекршитеља и помагања од стране једног брода на слободном мору да се прекршај изврши. Иако сажет, чланак прецизно и убедљиво износи нове погледе на ово питање. И. Влашић: Чикашка конференцией и развој сувреленог зрачног права. У кратком чланку писац je дао анализу основних аката ваздухопловне конференције у Чикагу 1944. Др. М. Вукотић: Злоупотреба субјективних права. Из класног карактера права прокзлазило je да je буржоазија, сматрадући своје право за вечито и израз објективне правде, истовремено сматрала да je субјективно право апсолутно и да се не може његовим вршешем нанети штета другом субјекту. Али je поступнэ ипак дошло до израза мишљење да, уместо формалистичког схватања да je злоупотреба права контрадикција in adjecto, треба с друштвеног гледишта испитивати не садржи ли неко право само озакоњену неправду, па према томе и да je могуће злоупотребити га. Да би се могло доћи до појма злоупотребе, треба разликовати само субјективно право од његовог вршења. Потом писац у историско-упоредном излагању износи развод позитивног права и теоретских схваташа у Француској (три теорије субјективистичка, објективистичка и средња, теорија сукоба права), Аустрији (најпре допуштена злоупотреба), Немачкој (Грађански законик je прихватио субјективистичку теорију, комбинујући je с објективистичком забраном повреде „добрих обичаја“), Швјацарској (Грађански законик je забранио злоупотребу свих права и политичких слобода, не дефинишућч je), Аустрији према новели од 1916 (којом се усваја комбинација субјекТивистичке и објективистичке теорије), Совјетском Савезу (Грађански законик од 1922 забрањује употребу права супротну социјално-привредној евреи). Најзад, код нас нема прописа о томе, али, пошто код нас „правила живота“ претстављају извор грађанског права, то би употпебя плава ггло'гивно тим правилима значила зло■ огребу и била забрањена. Боље je ослонити се на правила живота, која уносе етичку атмосферу у право, но на крут законски пропис. Као што и писац каже, проблем захтева много подробнију разраду. Без такве разраде не ггзгледа нам уверльив предлог да се „правила живота“ сматрају допунским правним извором и да се тако реши проблем. Др. С. Цуља: Прво рочиште и пресуде због изостанка. Ту се расправљају установе првог рочишта и пресуде због изостанка како су предвиђене у нацрту новог грађанског поступка, а коде изазивају доста приговора. Писац побија те приговоре и закључује да обе установе треба задржати, Др. П. Растовчан: О положају и овластима директора привредних подузећа. У вези са увођењем радничког самоуправљања поставља се питање положаја директора предузећа, који je нужно друкчији но пре тога, и то питакье писац расправља пледирадући у начелу за потчшьавагье директора управном одбору.