Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА lIPAKCA

101

споља показује и као акт једног органа. Истакли смо већ да ce код збирног акта један акт појављује као главки и то акт органа који такав акт доноси, док су акти или управне радње других ор. гана који учествују у догажпењу збирног акта, споредни и да се због тога збирни акт сматра као акт органа који доноси такав акт. Са ових разлога, у случају који je овде изложен, управки акт о експропријацији Народног одбора града Новог Сада чији je акт потврдило Изврпшо веће Народив Републике Србије, јесте самостални првостепени акт у овој утфавној ствари. Због тога се не би могли сложити са гледиштем Савезног врховног суда да у овом случају не постоји самостални дрвостепени управни акт против кога се може употребити нравно средство. У конкретном случају ово јасно произилази и из самог Основнот закона о експропријацији. Наиме, у чл. 3 овог Закона каже се да се експропријација може вршити само на основу управног акта о експроцријацији надлежног државног органа. Који je пак то надлежни државни орган а самим тим и чији je то акт одређује чл. 4 истог Закона који лимитативно набраја надлежне органе за доношење управног акта о експропријацији a међу њима као такве органе и среске односно градске народне одборе. Што се пак тиче питања правног средства жалбе рротив једног збирног акта, сматрамо да то питагье зависи од хијерархиског ранга органа који je учествовао у давању потврде, сагласности на такав акт. У конкретном случају како je то орган (Изврпшо веће} изнад кога нема вишег заједничког органа коме би се изјавило нравно средство жалбе такав je акт коначан у управном поступку и против гьега се може покренути само управни спор, под претпоставком да покретање управног сдора посебним прописом није исюьучено. Али, управни спор у таквом случају има се покренути против акта органа који je донео акт о експрохгријацији а туженом страной односно туженим органом има се сматрати орган који je донео такав акт. У конкретном случају то je Народни одбор града Новог Сада. Нема никакве сметше да се као тужена страна у покренутом управном спору у оваквом случају сматра орган који je донео управни акт о експропријацији због тога што je у доношењу таквог акта учествовао виши орган (Изврпшо веће) од органа који je донео такав акт, jep Врховни суд у покренутом спору расправља о законитости управног акта против кога je тужба поднета и о правилној примени закона при доношешу таквог акта, а према чл. 4 Закона о управним споровима пресуде судова донете у управним споровима обавезне су за све државне органе па и за изврпшо веће, а у смислу чл. 14, ст. 2, Закона о управним споровима орган виши од органа чији се акт оспорава може у сваком стадијуму поступка ступити у спор на страни органа чији се акт ослорава. То, дакле, може учинити и Извршно веће. Према томе, отпао би и приговор да би пресуда Врховног суда обавезивала орган који није учествовао у поступку у доношењу те пресуде (Извршно веће).