Анали Правног факултета у Београду

ПРИКАЗИ

111

рактиристике) : збирке и издања извора, литература која се односи на историју извора, часописи који објављују изворе и нихове критичке анализе и речници римскога права. У првом делу (под насловом Писали споменици) говори се најпре (54-101) о материјалу на коме !су Римљани и Грци писали, односно . на коме, су ; сачувани писали споменици римскога права (дрвене таблице, цртежи и натписи на зидовима, натписи на камену и мермеру, металле плоче, таблице са воском, папирус, пергамент, земља, слоновача и кост, тканине, хартија), о начинима на које je сваки од них удотребљаван и о важнијим налазиштима свакога од ових споменика, Затим (102-129) су изложени начини на које се писадо (историја азбуке, знакова за бројеве и акцената), списак скраћеница и, симбола употребљаваних у римским писании споменкцима и списак уобичајених знакова који се данас употребљавају при издавану текстова (Textkritische konventionelle Zeichen). Hajзад (129-148) се говори о врстама и употреби печата и отисака и њиховој вредности као извора за историју римског права. У даљим поглављима поменути су сви познати писали и неписани, римски и грчки извори за истбрију римскога драва и то; неправничка литература (дела историчара, дела лесника, стручна литература, говори и писма, литература која се бави теоријом државе и ранохришћанска и црквена правна литература) у којој се налазе подаци о праву (174-327); писали правим споменици (327-840) и неписани правки споменици алати, рељефи, слике, новац, медаљони и конториати који дају податке о економском и правном животу (878-911). Писаки правни споменици груписани су на следећи начин: (А) рани период и Закон од дванаест таблица (обичаји, традиција, календар, натписи на Форуму, leges regiae и проблеми зезани са њима, Закон од дванаест таблица); (Б) република и почетак принципата (закони, сенатске одлуке, leges datae и* leges dictae, наредбе магистрата); (В) императорске конституције; (Г) јуриспруденција; (Д) период домината (lus и leges); (Ђ) Јустинијанова кодификација; (Е) npi-шатне исправе. Интересантно je да су дела која се баве државним уређењем и теоријом државе сврстана у неправничку литературу и то делом у „стручну литературу“ (напр. Плинијева преднска са Трајаном о уређењу провинција, Notitia dignitatum, Enumeratio provinciarum Romanarum и др.) a делом под досебним насловом (напр. Полибијеви одломци о уређешу државе, Цицеронова дела De гериЪИса и De legibus и др.). За сваки од поменутих извора назначена je историја његовог настанка и његова улога у римском правном животу; назначено je где се налази оригинал са напоменама о његовом сташу; наведена су сва његова издана и карактеристике појединих издана; наведени су проблеми које изазива нихово коришћене као извора и важнија предложена решена тих проблема (аутентичност, читано нејасних оштећених места, попуњаване празнина, интерполације, неслагане са другим цитатима истих дела итд.) и литература која се односи на те проблеме (не литература која се односи на правке установе о којима извори говоре, него она која говори о самим изворима); и, најзад, дата je оцена вредности сваког од ових споменика за изучаване историје римскога права. Посебно поглавље (841-877) посвећено je начинима критичке анализе текстова а посебно истраживану интерполација и литератури у вези са овим питанем. Книга се завршава стварним регистром (913-944) и азбучним регистром извора (944-973).

Др. Драгомир Стојчевић