Анали Правног факултета у Београду

112

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Heinrich Foth: REINES PROZESSRECHT (Inaugural - Dis ertaüon). Münster (Westf.), 1953, XV + 71 S. Покутај да ce пружи једна синтеза основних појмова грађанског, кривичног и управносудског поступка су релативно ретки. Од таквих покушаја треба истаћи радове Сауера, а код нас проф. Т. Живановића. У такве радове спада и ова доктор-ска расправа. Писац долази од тога да поменуте три гране процесног права имају свака своју самосталност, али je због те самосталности н>ихова егзистенција правнодогматички „несигурна“. Та неситурност може се отклонити само обухватањем трију поменутих правних области у један научни систем процесног права. Овај пил. може се постићи преко конструкције заједничких основних процесноправних појмова (3), што, уосталом, претставља и садржину правнодогматичког истраживаньа сваке позитивноправне гране (6). За ово je, опет, потребно применити адекватну процесноправну методу која се јасно разликује од материјалноправног начина посматрања ствари (5) ; Пре него што je, примењујући своју методу, дошао до закључка о заједничком основном процесноправном појму, писац je изложио критици главке основне покушаје (углавном у области грађанског процеса) да се да један појам који би служио као основица процесноправног система. Имајући увек у виду овај цшь, он пориче вредност схватању процеса као односа (Билов), као и појму дравозаштитног захтева (Бах, Хелвиг). Оба схватања су створена под утицајем материјалног права, она су, као таква, статична и не изражавају праву суштину процеса. Поред тога, појам правнозаштитног захтева (апстрактног или конкретног) je непримењив на кривични поступак (17 —19). Исте начелне замерке упућује писац и Голдшмитовом ~материј а лном правосудном праву“ (20). Посебну пажњу посветио je ;писац критичкој анализи Сауерове теорије конкретне процесноправне науке, по којој je процес у својој суштини правни преображај (обликовање), дакле једно правно стварање. По тој теорији (која претставл>а даље развијање Сауерових принципа изложених у његовом делу Grundlagen des Prozessrechts) суштина процеса je преображај од једног нејасног ка једном јасном сташу, од апстрактне правне норме до конкретног правног правила које ствара судија у доједином случају, наслањајући се на закон, обичај итд. Критика коју Ф. упућује овој теорији лежи углавном у порицању преображајне. стваралачхе функције суда у процесу. Чак и кад судија ствара материјалноправну норму, изналажење те норме и њена примена морају бита строго одвојени (24). Битна функција суда, супсумпција животног догађаја под матери ј алноправну норму јесте једна делатност која са правниы стварањем нема никакие везе. Ова делатност сзстоји се искльучиво у мисаокој операцији судије, дакле у једној логичкој функцији. Стварагье норме, као и преображајно дејство пресуде, не сдадају у облает процеса (27). Полазећи од ове критике, писац долази до закључка да свака правка норма у процесу, а пре свега она која регулише процес, не може имати карактер императива за судију, пошто се делатност судије своди на мисаону операцију, логицизам. Све објективно право у процесу мора се схватити као систем хшхотетичних судова који садрже условљену вољу државе за једно њено одређено држање (36). Тако je Ф. дошао до закључка о двострукој функционалној природи правне норме: ван процеса она je императив, у .процесу она je само један хипотетички суд који има своје место у силогизму који судија ствара. У овој друтој функцији Ф. схвата, дакле, норму онако како je Келзен схвата уопште. Знача) процесноправне норме не лежи у гьеном императивном, него у логичко-функционалном карактеру (36). Облает процеса се карак-